Да ли неко зна шта је то Вечност и може ли је замислити пред собом? Може ли ум/разум уопште приступити тој апофатичкој реалности? Наравно, акценат је на личној персоналној интеракцији са Богом али чак и пред том онтолошком комуникацијом остајемо пред загонетком Вечности према неизмењивом модусу: „Што око не виде, ухо не чу, човеку у срце не сиђе…“. Искуство је дакле изводљиво али појмовно освешћивање? Можда су зато мистици пре заволели избегавање сваког именовања када је у питању Бог.

Што више старим, све више схватам колико ми појмови попут суда и пакла измичу. Да се тај неки протагонист без могућности слободног избора мучи кроз сву Вечност због погрешних одлука у краткотрајном историјском битисању? Сву Вечност?

В. Перишић говори о Суду као о јеванђељском модусу оног Христовог „Не познајем вас!“ али и сам поставља питање на које не даје одговор: „Да ли има нечега што Бог не познаје?“. Замишљати пак вечно потирање другог немогуће је. Без обзира што и Достојевски чак говори о љубави Божијој према осуђенима који ће Његову љубав доживети према стадију свог бића као потирање.  Ј. Влахос је покушао да понуди сличне интерпретације. Остаје дилема да ли ће они који су одбацили Вечност уопште имати постојање?
Ориген, попут Шмемана и Флоровског, такође је био свестан разлике између свог личног мишљења и догмата Цркве. Писао је о томе. Није без разлога важио за највећег теолога прве Цркве у чијим делима су се надахњивали сами кападокијски оци. То што је после било осуђено његово учење о апокатастази, то не значи да је и Ориген остао без удела у спасењу. Ко сме рећи да неће бити спасења и за некрштене и за оне који су били јеретици у ненамерном незнању? Флоровски је писао о апокатастази човека али без могућности апокатастазе слободе.
Овде се не ради о томе да неко негира Христа, али сумњам да се Сам Христос весели својим речима када говори о фамозном Суду. Христос пандемонијум именује „тамом и шкргутом зуба“. Ми то можемо произвољно тумачити као неком врстом одсуства светлости и агоније које подразумева одсуство Духа. Али замишљати неку врсту димензије, простора, приватног трансцендентног клуба у којем Бог неће бити присутан – незахвално је. Јер ако је пакао икона апсолутне бесмислености и отуђења, да ли је могуће конципирати место бесмисла и отуђења пред Оним Који је као Свесмислен свуда присутан, проливен енергијама по свима угловима Вечности?
Ако се ушушкамо у неке сигурне системе богословског расуђивања, изван могућности „да може бити другачије“, онда стагнирамо и крећемо се али регресивно, ограничавајући осу Истине, било да говоримо о оваквим или неким другим теофилософским тематикама.

Advertisements