Покушавам да не мислим на геноцид. Било који, било кад, било са ким. Не знам шта је веће зло, да ли сам геноцид или манипулација кривицом? Зато мртве додатно убијају. Није довољно убити, треба и посрамити. Уствари, зло нема граница. Могло би изнова да убија једног истог иако је он одавно мртав и да буде сасвим свеједно јер презир нема достојанство да прекине са дебатом уништавања. Спалити, попишати, обезличити,… Због чега?

И стварно ми је мука од оних који позивају на линч, јер у зараћеним странама нема невиних, али у име оних крајње невиних зар нема ниједног храброг да узме кривицу на себе, без обзира на којој је страни, и да сву појебаност наивних умопосматрања доведе, за промену, пред срам оне ниске логике која само на своје добро мисли. Заболе ме да ли је реч о свештеницима, монасима, ветеранима, херојима, политичарима, … Уме ли неко рећи: „Да, сјебао сам све што се сјебати могло, повредио сам све које сам повредити могао, крив сам, казните ме!“?

Има ли неког коме зло није попила оно мало мозга, или се све свело на спасавање и одликовање исфрустрираних пред камерама? Јер, извините, ако не умете да рачунате, та злоумље вас гледа са екрана и уноси вам се у лице нудећи своју (пер)верзију истине само да би вас усисала у свој начин постојања. Нарочито ако су у питању верски ратови.

Advertisements