Kasno jutro nadomak podneva. Bez sadržaja ali ispunjen nekim čudnim mirom. Mamurluk? Ne znam. Teška mi je volja ovih dana. To ne znači da mi je preka narav. Uglavnom dane provodim ćuteći. Često to ide do grčevitih izraza na licu usled prestegnutih mišića. Patim od stresa. Bole me mišići na koje su naslonjeni zubi. Slabo se krećem. Od čitanja sam trofirao. Nekada mi i reč ogadi da ne mogi više primiti. Mučnine su se pritajile. Dosta pijem. Sve više me privlače ljudi koji nisu opterećeni svojim mislima, naukama i idolatrijama. Plašim se teologa koji muče misao na sve strane. Možda zato što sam razvlačim takve misli ne dopuštajući jednostranost. Često to odvuče u neosuđujuću debatu. Nedostaju mi kvalitetni sagovornici koji ne boluju od sujeverja. Povlačim se pred onima koji me poznaju više nego što me vole. Izdeformisao sam se samim postojanjem. Osećam da sam izgubio mnoge darove. Kao da sam izgubio intervenciju Duha na sebi. Nekadašnji napori za usavršavanjem su ostali u potenciji ali sve manje u realizaciji. Uninije. Fanatično sam opsednut fenomenom ljudske slobode. Zato sam još veći ludak u primenjivanju perfekcionizma. Ali, tako glupo sujetan kada sam trebam sebe korigovati ili prihvatiti šalu ili uvredu na svoj račun. Glup, glup. Ulazim u dijaloge sa svima, to smeta onima koji bi da me poseduju samo za sebe ili koji prave razlike u odnosu na druge. Moram da pazim na razgovore jer se ne može sa svima isto o svemu. Sreo sam ljude od kojih sam iskopirao uzore ali ne i ličnosti. Manjkam u vrlinama od kako sam egzistencijalno prihvatio da Božija ontologija ne zavisi od mojih kvaliteta. Ja zavisim ali nemam volju da se za sebe trudim. Za drugog mi ponestaje ljubav koju sam podstaknut blagodaću nekada imao. Bojim se da ne postanem pasivan primalac darova sviše bez svog odgovora. Dosta stvaralaštva sam odbacio. Čak sam i muziku prestao slušati. Nepomak. Ni dobar ni zao. Tup. Ima podvojenih želja u meni kojih se bojim da sebi priznam kako ne bi mogle da dođu do izražaja. Strepim od svoje nepredvidivosti. To je čudna moć slobode. Od nje zavisi kako moja ličnost tako i ličnost drugih. Eto gde počinje i završava pojam odgovornosti. Gadim se nesporazuma, deorganizacije i rasprava. U toj triadi vidim poreklo i potomka svake razdeljivosti. Počeo sam lako da se adaptiram na svaku službu ili obavezu. Ljudi više nisu problem jer su ljudi svuda isti: podmukli i surovi dok nas malo bolje ne upoznaju, ali neki se čak ni tada ne smiruju. Na to više nemam snage da reagujem. Želim da budem glup pred njihovim intrigama, da ih ne razumem dok me povređuju. Ne mogu više umom i egom da stradam u ispitivanju ili korigovanju njihovih namera. Neću više da budem usisan u tuđe probleme bez svoje slobode. Mali sam, sitan, i ne oslanjam se na sebe, niti na čoveka. Za mene je priziv Boga nemilosrdno jasan. Zato se bojim da često izgovorim ili prizovem olako Njegovo Prisustvo. Čak i kada me nepovoljne okolnosti teraju na to, umusim se i pustim da me valovi teraju amo – tamo. No, ne uvek. Bar dok ne stegne pakao, ili prejaki povratak ljubavi u moje žuboreće srce. Mali sam igrač na ovom svetskom terenu. I zahvalan za poznanje svakog smisla koji mi se otkrije. I ostajem začuđen pred ovim osećanjem koji ego preuveličava, – ili samo svest o tome? – da drugog sve više vidim kao sebe, ostvarenog ili ne svejedno, a sebe kao da uopšte i ne vidim kao postojećeg u ovom svetu. Kao da nisam stvaran u svemu što radim. Ili ako jesam kao da to nisam ja već neko drugi, neko drugi koji posmatra ovim očima sve što radim, ili sam to samo ja koji i kao gledalac i učesnik posmatram dvougao sopstva, kao onaj koji dela i kao onaj koji prima…

Advertisements