Христос нас учи да не гајимо идеале осим идеала Царства Небеског.
Његово Јеванђеље може да послужи за сваку сензибилну ситуацију, није апстраховано или издвојено из историјског тока јер би то значило негирање страдања, а самим тим, довело би управо до неосетљивости за другог у псеудо – осећању да је све лепо, праведно, ружичасто, добро, итд. Бог још увек страда са човечанством, Његова есхатолошка слава није искључена из историјске голготе.
Жао ми је што Христос први говори да није тако – али једноставно није све тако дивно а што опет не значи да плодови вере немају исконски печат бићетворног Духа. Постоји нимало наивна опасност да верујући застрани у некој врсти хришћанске утопије у некој пластично-искључивој радости. И да у изолацији своје надмености параноидно чува своје мрвице спазмолистичких уобразиља од лаж-радовања, а што само показује колико ту неискреног радовања има.

Није наш проблем оно што треба да буде проблем другог. Ту се замењују тезе. Својевремено, давно, и сам сам имао слично искуство, те се од мене очекивало да будем због своје вере „сервилан“ до сваког зла, али тако се губи критеријум шта добро а шта зло јесте. Ако је потребно и конфликт може бити позитивна могућност за дијалог; ако је то пак некоме „саблазан“ – његов проблем. Бог је рекао да будемо добри али не и наивни. Зато сваки хришћанин – хтео то или не – проћи ће итекако кроз пророчку осетљивост која каже: „Омрзнуше ме ни за што!“…

Ако би суштина теме била: „За мене си личност само кад ми требаш за нешто“, онда је одговор очигледан. Гледам да се ставим у Божији положај – да од никога не одустанем. Међутим, дешава се парадокс, он/она се удаљавају од моје толеранције. И када долази до таквих ствари – а дешавају се ето годинама – трудим се да никоме не осакатим слободу чак и кад греши. Али, опет, постоји драма у христоцентричном смислу речи, јер колико год пута неко да погреши, долазим у разапету ситуацију ако ми се неко извини. Какав бих онда то човек требао да будем ако се наругам нечијем покајању? Но, ако приметим да је извињење лицемерно – удаљавам се док други не сазри у аутентичном покајању које не трпи трговачке односе „Ја теби, ти мени“…

Може неко ко живи Литургијом да падне у летаргију јер је човек непостојан на свим путевима својим, односно, променљива је категорија због слабости (смртности) своје природе. Од Литургије не може да се ствара механизам нирване и лажног благостања са увек извештаченим осмехом. Зато и кад се причестимо, на пример, не бивамо исцељени од грипа, неко од менталне болести, итд. Наравно да може летаргичан да постане опет литургичан. Многи сведоче – непрестана борба. Ко каже другачије – лаже. Зато су ми увек били сумњиви људи који некако тупог осмеха и још тупљег погледа проповедају Царство Литургије а да сами још нису ушли у област једне неочигледне радости која није од овога света.

Advertisements