Не смемо наметати себе ни Јеванђеље, али не можемо ни само ћутати и околисати. Тешко је наћи средину. Колико год били несебични опет је некако подразумевајуће да други буду предусретљиви на нашу предусретљивост, али чудесно је да до ње некада уопште не долази докле год се не напомене а чак ни тада јер и када се неко поучи остаје све некако без преседана. Или је то безосећајност или заборавност.

Али, колико неко мора намерно бити забораван да би постао безосећајан. Као да сви чекају неку демонску иницијативу над собом понашајући се као без слободе. Или се не опомињу себи дарованих добродетељи, па не одричући се своје лењости или одговорности терају друге да и даље делају по њиховој вољи – угађачки. А то никад није била порука непатетичне љубави.

Advertisements