Када проводиш дуго времена на клиници као асистент доктора или физички радник, нагледавши се и нарадивши свега и свачега на сваком одељењу, нарочито на хирургији и мртвачници, тада крв, рана и смрад постају нешто толико свакодневно да осетљивост нема када доћи до изражаја у свом шокирајућем виду.

Што више, дакле, учествујеш у једној стварности она ти постаје све мање страшнија са својим консеквенцама које у својој атмосфери болести и страдања носи. Наравно, таква перспектива постаје проблемом за онога ко се не мири са постојећим стањем, ко бунтује против смрти и упитаности о већој смислености битисања.

Са друге стране, ово поређење може да имплицира и другачије умно посматрање: Тако и онај ко свагда долази на Литургију, савест му је све мање оптерећујућа а уобичајена (историјска) многобрижна стварност далека захваљујући благодатном фокусу саме Цркве која се сажима у човеку док се сам човек уподобљава тим сажимањем Светој Тројици.

Приоритет у овом случају не значи ескапизам од свакодневнице, већ собом-уносећи-у-овај-свет укус Непролазног Еона, те самим тим сведочанство, печат и преображај тог истог још-увек-палог-и-пропадљивог-света.

Advertisements