Проблем веронауке није једнодимензионалан. Поред техничких препрека (у смислу извођења наставе), ту су и проблеми свакодневнице (црне хронике, личних драма) са којом се катихета и ученици заједно или чак конфклитно суочавају. О свему другом се довољно писало, у смислу професорског педагошког усавршавања, проблема насиља у школама, приписивања индоктринације од стране атеиста, итд. Нерешену позицију радног статуса, евентуалне дискриминације у колективу, или чак клевета од стране црквеног институционализма као главног унутрашњег непријатеља ћу сад прескочити јер мада болна ипак није главна тема. Оно што заиста упада у очи јесте реално познавање ситуације на терену без обзира на хвалоспеве према верској настави од стране једних критичара и оштре упуте од стране оних који сукцесивно покушавају да искорене верску наставу из школа брзином којом се и увела.

У првим вековима ране Цркве верска настава је била тесно повезана са богослужењем Цркве и углавном је имала улогу да катихумене припреми (освести, образује) за познање догмата, стварности у којој ће будући кандидат да учествује као литург. Али вратимо се стању на терену. Један мој колега ће рећи да је веронаука нешто најбоље што Црква тренутно може да понуди народу. Хтели то, или не, тако и јесте колико год звучало претенциозно. Јер већина ствари (обавеза) углавном падају у руке вероучитеља који припрема децу (а то је велика одговорност) за усвајање верских истина, што свакако није мала ствар. Другим речима, оно што би у већини случајева требао да ради клирик, уместо њега готово све осим самог акта богослужења ради катихета. Клирици немају такву врсту односа на терену.

Погрешно би било рећи да нема могуће индоктринације, могућих утицаја на слободу деце која, руку на срце, више воле верску наставу неголи што је разумеју. Суштински проблем се заправо врти око три ствари: 1) пријемчивости деце; 2) компететности катихете; 3) и најболнија тачка: колико деца уопште могу егзистенцијално да препознају Бога Тројицу као лични печат свог постојања, у чему су наравно на бољој позицији они који су га по слободној вољи потражили као смисао, логос, свог постојања мимо тог ниског ученичког поистовећивања овог предмета са другим предметима, па самим тим и са условљавајућим интеракцијама.

Има заговорника који мисле да је адекватан уџбеник она база из које је могуће решити поставку ових три проблема. Не знам који вероучитељ је толико „паметан“ да се држи стриктно уџбеника као да је уџбеник мерило сарадње и плодотворног дијалога на часу. Који год уџбеник да дође до изражаја, ако вероучитељ нема харизму дијалога, спуштања на ниво деце, за размену искустава, надасве предавање Духа, онда је све само бачен папир и мастило. Нити је свему крив аутор уџбеника, нити је све за потцењивање што аутор постави као модус. Црква је довољно одрешила руке катихетама. Остаје само да се види има ли или нема неког резултата.

Акценат је, дакле, на томе да катихета својим бићем треба да еманира, сведочи, Христа којег је он сам доживео а не сувопарним тупоумљем да га третира као  мртво слово на папиру. Један колега ми се „похвалио“ како предаје тако „философски снажно“ да га деца ништа не разумеју. Почињем да се бринем, да ли он предаје себи или другима?

Лепо је речено да верска настава ишчупана из богослужбеног контекста лако постаје идеологија сама по себи. По томе можемо чак разумети демотивацију неких професора и ученика, услед чега (одсуства опитујућег Другог) свака, ма и најконструктивнија теофилософска прича, постаје бајата и излишна. Несумњиво да и поред искуства Духа, катихета може да остане поражен пред равнодушношћу слушалаца и саговорника налик Христу пред Хоразином и Витсавејом.

Тако да је мени свеједно који уџбеник доминира и да ли ће бити замењен или не. Како год, ако ученици нису отворени за дијалог, ако катихета не уме да покрене лавину из њих (а мислим да је дар чудотворства мало дете за овај акт) узалуд ће уџбеници играти неког механичког посредника. Систематичност, мада потребна, не може бити гаранција адекватне наставе. Мислим да је импровизација, мада незахвална, неминовна за сваког оног ко хоће да превазиђе уштогљене шаблоне од наставе која је често моноконцентирична уместо дијалогоцентрична. Има професора који нису никада почињали наставу са припремом, него је увек једном креативном спонтаношћу полазио од интересовања студената. Мени је то изазов али не намећем то као правило никоме. Морамо да будемо ослобођени за неусиљеност и парадоксе. Нажалост, критички дискурси једног стручњака попут професора Светомира Бојанина су остали маргинализовани.

И није циљ верске наставе успешност наставе саме по себи, на чему тако суперирорно претендују сви могући просветарски системи са својим евалуацијама и модификацијама, већ по одговореном сусрету ученика и Бога до чијег сусрета је сам катихета омогућио продор.  Тако да треба бити непристрастан па рећи искрено да не постоји мерило по којем верска настава има продуктиван или непродуктиван статус јер ниједан професор као ни ученик није исти као онај који предаје и као онај који прима предавање. И ако нема резултата у одређено време, ко даје гаранције да семе неђе пустити корен и донети род у време када нико не очекује? Докле год буде било Цркве биће и исконске верске наставе…

Advertisements