Усавршавање нема коначан циљ. Када би имао тиме би претпостављао границе. А где има граница нема пуно динамизма вечности и слободе. Свако ко (у)мисли да је постигао неки циљ у животу или је сујетан или тајно (индиректно) осећа притисак неког недостатка. Усавршавање увек хоће још да трага и још да ствара. Зато како у историјском тако и у есхатолошком виду оно никада неће престати. Никада не можемо бити задовољни ониме што смо постигли јер ће то значити обуставу усавршавања и стагнирање, а самим тим повратак на старо. То је прави показатељ зашто истински прогресивни људи нису гордељиви него смирено гледају напред не окрећући се за оним што су урадили.

Проблем, међутим, настаје када се усавршавање доведе у ранг са псеудо моралном супериорношћу[1] изван окриља Цркве. Јер, за Цркву која је Тело Христово и Пројава Оца, Сина и Духа Светога, усавршавање означава уподобљавање а ова реч означава узрастање у Духу Светиње, поистовећивање и заједничарење са Богом онолико колико човек може и жели да прими. Тако се богодолична идеја трагања и стварања не доводи у контекст неког профане хуманости и уметности већ, превасходно, у боготрагање и богостварање, те у богоисканом и богопронађеном и настаје благодатни продукт стварања као богослужбеног еха у самом човеку. Тек из такве еклисиолошке поставке ствари можемо доћи до рефлексије на све остале поре земаљских плућа овог века. Без богоуплива, обличије плућа овог света остаје на непреображеном стадијуму канцерогено-смртног егзистирања и у распећу између онога што човек јесте и што треба да буде.


[1] Нису људска дела која нас обестрашћују и чине врлинским носиоцима већ благодат Божија. Чак и када би то пренебрегнули опет би дошли до факта да лична жеља за творењем добра долази од Духа. Јер тиме што смо створени по лику и подобију произилази и жеља за творењем добродетељи, па се и сам небески инстикт третира као дар а не као нешто што спада у егоцентричан посед. И тиме што су пред Богом једнако вредни “праведници и грешници” (а само је Он праведан јер нема човека који не греши) то не значи да би напор добродетељи био узалудан. Сама жеља за добрим, творење добра и учешће у заједници Бога и народа (Цркве), показује се већ сада награда по себи. Остали, који не препознају јато којем припадају, само пропуштају то задовољство…

Advertisements