Ми смо толико навикли на фикције научно-фантастичних ефеката, доступност технологије и плиткоосмишљене кинематографије, превасходно на једну отупелост битисања растразни обавезама и доконошћу, да тиме губимо сваки осећај за сакраментално и чудесно. Зато се ничиме и не одушевљавамо. Нема шта/Ко да нас подигне и инспирише. Ако и има то бива на „прву лопту“ брзопролазности, на блиц јефтиних сензационализама. Пороци и страсти су прво и последње упориште оних који траже надокнаду изгубљене благодати у нижим стварима. А Духа у нижим сферама нема.

Доживећемо тренутак, ако већ нисмо, када ће нам Бог подарити много откровењских благодати а да их ми нећемо регистровати или им отпоздравити, но ћемо проћи поред њих равнодушно као да у томе нема ничега што би нас могло везати за себе. Попут човека који је заљубљен у своју тмину намерно решио да избегне сноп сунчеве светлости да би удисао мемлу у свом стану.

Христос остаје поражен пред Хоразином и Витсавејом, не јер није имао силе, него јер је стопа равнодушности код људи била патолошки максимализована. Колика стопа индиферентости данас постоји у људима и колико уопште људи капирају да је проблем до њих а не до Онога Који све може али неће све што може?!

Advertisements