Koliko u Jevandjelju stoji, vidi se na nekoliko mesta, narocito nakon Vaskrsenja da je Hristos puno govorio sa apostolima o stvarima o kojima nista ne znamo, tj. nije zapisano. Tako da čak ni hipoteticki ne možemo da naslutimo o čemu jesu i čemu nisu  govorili.
Sa druge strane, pošto je tema spekulativna tipa šta bi bilo da je bilo/ili kad bi bilo, mozda ni Sam Hristos nije osećao potrebu da o tome govori. Kao sto je mnogo toga ostavio pod zagonetku (npr. vreme suda kad ga ucenici pitaju).

Moje misljenje je da Bog nije govorio o tome na tako precizan nacin jer je vera u Sina tek pocinjala, da ne bi uticao na slobodu nekim slucajem, jer pitanje je koliko bi se Oci kasnije usavrsavali u Duhu da im je sve odmah bilo dato kao gotov udzbenik. Stoga postoji sinergija i produkt vremena koji ce kasnije pokazati plodove bogoslovlja u ciji trud smo i mi usli.

Nije Bog nista sakrio, nego su se postepenim uzrastanjem u Duhu otkrivale stvari koje Crkva nije mogla odmah da primi (Imam vam jos puno pricati ali sad ne mozete da primite, kaze Hristos ucenicima). A zasto Hristos nije vise od onoga sto je u Jevandjelju otkrio, to je zato sto sve Njegove misli nisu izgubile nista na novini, uvek su aktuelne i svaka se moze primeniti na bilion razlicitih situacija.

Ako je dolazilo do jeresi usled pogresnih interpretacija to je moglo paradoksalno dolaziti i po dobroj volji usled bogotrazenja jer nisu svi bili fanatici (npr. Origen). Ipak se u to vreme teologija tek radjala.
I ne verujem da je Crkva razdvajala svoja ucenja vise od Pisane Reci nego je iz Nje Same donosila saborno ucenja (npr. Izvole se Duhu i nama).

Advertisements