Верујем да постоје две врсте људи: једни су сувише трапави а други су сувише луди. Верујем јер сам то видео и имао искуства са њима. Наравно, танке су границе. Трапави су толико очигледни у својој глупости да их то почиње представљати безазленима и симпатичнима. Док су луди сувише охоли и користољубиви да то због толике очигледне негативности иде до сваке одбојности. И једни и други све што додирну почиње да нестаје, само што први то раде са неком дозом немира и стида а други са апсолутном безличношћу и безосећајношћу.

Оно што ме је одувек бунило у мом малом животу јесте: како то да увек набасам на такве који попут првих траже моје друштво а попут других моју помоћ??? Јер, њихове екстравагантне жеље су она работа која ми изазивају сваки неспоразум и нелогичност у мојим делањима која иду сасвим другом страном улице – и то још у другом правцу. Сви ме траже не због мене него због себе. Не да би потврдили наш истински однос, но истину интереса чији биланс завршава на отпаду лажне заједнице. Далеко од Бога и Цркве…

Али има трапавих и лудих који нису нужно негативни самим таквим постојањем него собом дају једну дивну мелодију дисања пробијајаћи опне које сада познајемо као ништавне…

Advertisements