Креативност колико год била похвална на неком уметничком, етичком, естетском, врлинском и каквом све не нивоу, не само код атеиста, него и код оних који се декларишу као „побожни а нецрквени верници“, не мора ништа да значи само по себи јер такве личности покушавају на себи и својим силама да заснују вечни идентитет, или у случају атеиста само овај привремени, смртни живот унутар којег самог по себи траже смисао постојања. То пак не мора да значи да је њихово стварање бесплодно и безвредно ако није утемељено на присном јединству са Богом. У свом том лутању и трагању, најпре стварању, има вапаја, има потраге за Богом, колико год мотиви на први поглед не изгледали директно повезани са Њим Самим. Чак и када се рвају са Њим. Можда заправо највише баш тада…
Онај ко заснива своје вечно постојање на Црквеном Богу, показује да његова етика, креативност, уметност, итд. не долазе нужно само из психолошког света јединке, већ из благодатног односа са Богом. Прво однос а онда талентованост. Оно што измиче не само атеистима већ и „побожним нецрквењацима“ јесте одсуство свести о тој благодатној енергији Божијој која се невидљиво али опитно пројављује на свакој Литургији. Она је та која сведочи за Христа и која нас доводи до новог (обоженог) перципирања света и човека.

Надасве, она је та сила која надахњује и тера човека да својом богосвешћу не укида стваралаштво.

Advertisements