Много је оптимиста али за песимизам. Такви стварају псеудо-философске системе (по)знања од своје утопије, па у своја убеђења гурају и друге. Чак и тамо где постоје добри изгледи за прогрес, квази-реалисти у име неке назови моралне девијације поткрадају добру вољу и одсецају таквим анђелима крила.
Од псеудо-етичких песимиста нема досаднијих људи! У свему виде црно чак и онда када је бело. А своја мерила држе за вечно-безгрешне истине. Кодекси им стоје изнад љубави према другом. И не умеју да се одрекну својих крутих начела ради другог јер толико пуно воле себе да морају да изнегирају другог у потпуности.
Тамо где нема демона – виде демоне; тамо где нема недостатка – виде грех; тамо где нема завере – истичу параноју…
Некада ми је тешко да поверујем да неко ко је примио благодат Божију има мању веру и наду од неког безазленог атеисте; или, када неки атеиста пред изобиљем благодати Божије која га чека у Цркви, показује малодушност и огорченост…

Advertisements