Никада ми неће бити јасни људи који одвише сентименталишу и патетишу користећи разне платформе на којима ће базирати одређене идеје, идеале, вредности, итд. а заправо заударајући на сву могућу неискреност а све у име неке искрености, и константно увлачећи друге у своје личне проблеме под маском општег добра.
Могу то да буду и верници и неверници али запремина проблематике се тиме не умањује. И што више пловим са овим мојим полупаним Титаником од живота, ка Циљу који ме је одабрао ништа мање него што је и друге призвао, све више увиђам да су кривице против мене сасвим неосноване, и да мени није проблем да савијем себи кичму, него да многи подижу баријере и оптужбе чинећи ме усамљеним не зато што ја то хоћу него јер њихово одсуство самокритичности нема постојање а све дијалоге темеље на самомонологу, умишљајући притом да тобоже имају дијалог – а други је неко сасвим имагинаран од онога кога они држе за саговорника у својој утопији.
Где почиње оптуживање – зар може бити дијалога?
Али, и где почиње самоограђивање – зар може бити могућност за сусрет два бића?

Advertisements