Бог је у оку посматрача и посматраног.

У оку посматрача у смислу да је прихватио Биће Другог у сопствено биће, печатом еклисиологије, нашавши дах Духа Светога као примат сопственог постојања којим процењује, нивелише, координира и преображава све остале интеракције антропологије; а у посматраном не на начин пантеистичког сагледавања Бога и света већ као Духом-у-себи-проничући-однос којим приступа свакој твари откривајући у њему адекватну симболику логоса који се кроз твар јавља посматрачу и колико му Сам Дух Собом открије.

У томе нема философије, јер сваки покрет, акција и реакција, настаје као плод љубави која врхуни у сједињењу са Богом. Ако тог реалног сједињења нема, онда је све фарса и интелектуалистичко поигравање са појмовима, јер колико год наликовале да су од Духа – нису.

Advertisements