Знам укус тешког метала у устима и задах прженог људског меса. Али никада нисам своју агонију узимао за таоца. Мука је постојати. Што пре то прихватиш анестезија добија помиловање. Ипак, кидишем често. Бурност природе ни три бога не би могла да каналишу. Живим за тренутке, оне свечане, оне неизвештачене, што пробијају космос својим хором.

Гледам у људе одувек и увек исто: подивљали мајмуни који чешу своје гузице од доконости, тражећи воајере својих безумља за њихове умне фотоапарате.

Још увек осећам срамоту. Добро је, значи да постојим.

Увиђам многе ствари увек полажењем од тога да ништа не знам. Зато све држим за таштину. Не негирам есхатолошки упад али му и не дајем за право често. Заправо, заболе ме кичма за идиотизам оних који траже догме у нутринама својих капилара, а опет, више ударам главу у зид зарад таквих неголи они који се заклињу у све-познање. Јеби га. Међупростор битисања припада кокетирању са фантазмима, или макар последњим фрагментима од удисања реалности каква јесте. Заправо и ово је фантазматично и аутоеротично самоизмождавање али чисто да тло не остане без пљувачке. Одох у другу причу. Можда тамо пронађем другог себе. Или макар другог и себе…

Advertisements