Да ли нечију веру одређује место у којем ће одрастати? Типичан приговор неких се базира на локалитету уместо на квалитету. У суштини ни родитеље, ни државу не бирамо, али бирамо које ћемо садржаје утиснути за вечнобитије.

Слична индоктринација се може поставити и унутар наше хришћанске средине, јер многи су само научени да буду хришћани а да то не доводе у питање. Традиционализам а не егзистенцијализам, дакле, води главну реч. Један од могућих одговора је да свако под небом има право да се запита да ли је његова религија меродавна. Где год да си рођен, имаш слободу да преиспиташ предмет (суштину, логос) своје вере. Статична позиција припада инфериорним или индиферентним људима који веру и не доживљавају као изазов свог постојања. Сумња тако као могућност упознавања Бога остаје сахрањена а стваралаштво обесправљено.

Друга је проблематика, али ништа мање захтевна и ништа мање небитна и болна, колико неке религије дозвољавају да се о њима самима дискутује чак и од стране њених присталица. Такву климу, на пример, затичемо у неким ускоумним и екстремним срединама где слепа послушност, која се често граничи са фанатизмом, постаје једино одређење човека са његовим увек истим гротескно – наивним перципирањем  рајских насеља док идентитет Божији (Ко Он Јесте) остаје дословно на маргини уверења, вере. Садистичке перцепције Бога неминовно отварају простор да се и други садистички у име таквог Бога тлачи.

Са друге стране, Бог опет не одбацује друге религије, него их прихвата као такве јер можда нису имале могућност Откровења. Мада са данашњим интернет и већ каквим мисионарским центрима (не превидети да има православне Цркве нпр. у Јапану, Африци, итд.) – то је мало теже. Ако се неко моли Алаху, Буди, итд. то не мора нужно да значи неку отпадију од Бога ако Бог прихвата њихове молитве и морал до којих могу максимално без Христа и Духа да подрже. Друге религије само, дакле, не знају да се обраћају Богу Тројичном. Не треба, такође, заборавити колико се само хришћанских умотворина може пронаћи у другим предхришћанским и постхришћанским религијама, што само показује колико су људи остали верни свом боготрагању, као што је неко добро рекао „да је човек неизлечиво религиозно биће“.

Дакле, човек је онај који треба да „испита Писма“, онај ко треба себе да оспособи за Сусрет са Вишњим. Ако жели, не ако може, јер свако може. И није битно да ли човек на тај боготражитељски пут креће са становишта атеисте, гностика, личних фрустрација, итд. већ колико показује пријемчивост да се отвори за Садржај који не долази из његовог субјективитета. Можда је само трагично када искуство покаже да атеисти, гностици, и други боље познају Библију од самих верника, који ништа мањом слепом послушношћу и са неким сујеверним одушевљењем чудесима (баш зато што немају вере), не показују жељу за богоразвијањем; али још трагичнија је позиција да они који познају силу Писма немају силе у себи да поверују. Опет се, дакле, показује да примат вере није на страни слова већ на страни Духа. А Дух не зна за границе, за локалитет, тако да „свако ко куца – наћиће“, и свако, дакле, тиме није ограничен средином у којој узраста да би се определио за Истинитог. Али, да ли ће наћи оно што тражи и да ли ће окренути околину против себе тиме што је за Добрим пошао – индивидуално је јер ниједна средина и ниједан човек није исти.

Advertisements