global-warming-inquisition

Црквена власт, суд, Синод, мора и треба да постоји. Јерархија је ту не само да покаже разлику у личностима, нити само разлику у даровима Светога Духа, већ надасве да укаже на неки ниво поретка који би представљао барем властиту меру усавршавања, разноврсност служби и личних ставова. Нема једностраности. Сама Тројица се разликује по Личностима, јер имају другачију икономију и постојање од оне Друге Личности поред Себе. Међутим, поставља се питање где су границе између службе као службе и службе као власти, када је човек као место службе у питању. Јер, док прво претпоставља безусловну љубав према другоме, друго постаје нивелиром којим се психички или санкционо кроти други за властите психозе. Проблем који желим да поставим се не огледа у непослушности свештеној јерархији унутар или ван Литургије, у неком наводном тео-анархизму, него ако се неки (не)основани конфликт догоди на психолошком, политичком или већ каквом нивоу мимо сабрања а свештеник или епископ осуди анатемом, казни епитимијом или неком другом санкцијом онога ко није крив.  Дискриминација је неминовна. Без обзира да ли говоримо о релацији епископ – епископ, епископ – свештеник, епископ – професор, епископ – вероучитељ, итд.

Црквена јурисдикција јесте потребна у смислу ако неко намерно клевета, гони или изврће догмате Цркве на општу пропаст – ту нема кокетирања са евентуалним јересима а опет није ни мерило да ће сваки јеретик горети у паклу како воле злурадници – али шта ће бити ако православни протагонист откаже послушност неком неморалном свештенику, епископу, мимо Литургије у неком акту који верујући има право да доведе у питање? Зар ће он бити лишен учешћа Сабрања и подривати јединство Цркве зато што није крив у ономе за шта је крив свештенослужећи или нека друга инстанца? Шта ако се тај сукоб неосновано пренесе на раван Цркве а да Црква нема везе са тим сукобом? Не долазимо ли тако до узимања Божијег суда у своје руке? Не долази ли тако до узимања целокупне црквене власти само у своје руке од стране оног ко тако поставља једначину и демонстрацију силе? Какав год да је проблем посреди. На крају крајева, можемо се ми не слагати са карактерима неких људи, али то није мерило да и њихову службу доведемо у питање.

Саборима, канонима, и Оцима треба бити доследан у смислу учења (наравно, не по сваку цену, јер нека акта више немају ту релевантност будући да је деловање неке одлуке за одређено време прошло, као што Црква увек за неке нове конкретне проблеме може да донесе нове каноне), али какве везе та доследност има ако се дешава сукоб мимо те перспективе? Какве везе неко има против Цркве ако нема ништа против Христа? Не долази ли онда противљење од онога ко не помаже или који другоме подваљује? Зар ће бити одлучен од онога што/Кога воли само зато што је неком такав хир? Не долази ли сваки отпор од онога ко се осећа угроженим а да га реално нико не угрожава? Или ћемо примитивно рећи да један или два човека могу господарити Црквом као својим приватним власништвом и то против оних који истој Цркви и Богу служе??? Ако то није бестидност, онда је лудило сасвим!

У прошлости је било много примера међу Оцима да су многи грешили на овај или онај начин, па нису сносили одговорност за своје поступке, почев од епископа па до клира и лаика. Коме ће Црква онда припадати без потенцијалног или реално анатемисаног који жели присуствовати Сабрању а да му се одузима то право? Самој себи? Ко уопште сме да одузме то право? Али, управо то „право“ подрива јединство Цркве, јер она не може припадати сама себи без другог, као што ни други из свог бића не може изражавати јединство Цркве без других.   Тиме што је Сам Христос учио другачије унутар синагога насупрот тадашњем свештенству, то јест, не другачије него је испуњавао собом Закон који се од њега тражио, они нису могли тиме да прекину његов однос са Оцем тиме што су хтели да га убију или одвоје од синагоге само зато што се то косило са тео-логиком и тео-предубеђењима њиховог времена. Клерикализам навлачи на себе разне маске од којих је маска према својима најстрашнија, јер се на месту вере пројављује карикатура вере, нешто што вера није. Пројављује се страховлада, страхонаметање, властодршће и утопија. Контрола у пуноћи своје грозоморности.

И каква је то Заједница која заговара апсолутизам свог става у односу на своју паству која би имала други став? Или да директиве једне инстанце буду општеобавезне за неког који мисли другачије о нечему а да се то не протумачи као атак на Цркву? На пример, неки епископ или свештеник може заговарати неку политичку или научну опцију као меродавну а да то није ни по Божијим мерилима (а користе се тако) а ни по личним онога ко другачије мисли. А видимо да, на пример, неке црквене инстанце могу да имају у потпуности два супротна становишта између себе а да један другог не санкционишу као што раде са „обичним смртницима“ који се налазе у подређеном положају. Тако долазимо до еклисиолошког тоталитаризма и непневматолошког једноумља које, хтели – не хтели, има свој миље и круг клеветника са чије висине пирује по обичним смртницима – макар то био аудиторијум самих епикопа и клира где се они одмеравају између себе.

Ако се позиција Цркве (а сви смо Црква, него стављам акценат на властодршце) у 21. веку приближава неким тренутно-политичким девијацијама неких месијанских комплексаша у којима је борба за властиту репутацију преча од објективне слике ствари, и где се верници, свештеници, професори, или чак епископи спрам епископа, одмеравају у неком инквизиторском маниру одстрањивања другог само зато што изражава лични став – онда поглед треба да уперимо у много драматичнијем светлу од тренутно (мада ипак вишегодишњих) актуелних проблематика. Јер је евидентно да ако се ништа не промени, ако се дозволи да власт сеје страх и казну – да ће се позиција Цркве у веома блиској будућности претворити у неки вид фарисејског линчовања за сваког оног ко се усуђује да мисли својом главом. А то мора резултирати много већим пожаром – народ ће се окренути од Цркве. Пасивност као знак оклевања или страха се такође може протумачити као повлађивање деспотизму и као жиг властитог лицемерја. Божија воља сигурно није у неговању робовласничких односа. Бојим се да као Црква назадујемо тако што се враћамо сакаћењу оних који су од нашег рода као што су некада Јевреји убијали све могуће пророке које им је Бог слао а на крају убише и Христа (мада се ни каснији хришћани нису баш пуно прославили јер су черечили своје најбоље теологе).

  • Проблем је много жешћи него што се чини.
  • Овде је реч о стартној немогућности односа од стране оних који само формално проповедају догматику односности као мерило спасења, док заправо једино на шта мисле је лична моћ и контрола другог.
  • Све што ремети калуп постаје непријатељ број један. Никоме није пало на ум да ако неко изражава лични став да тиме не изражава став Цркве, док у критичарима и рецензентима, у име неких протокола и законитости, нема ни трун стида да својим бахатим поступцима умишљају да изражавају став Цркве тако што ће санкционисати сваког оног ко се усуђује да мисли. На крају крајева, управо због таквих ставова се дефлоришу и кастрирају сви нови таленти који су се родили у Цркви – без могућности да им се одреши језик да нешто ново кажу и стваралачки понуде.
  • Такви су и „левичари и десничари“ а нико није спреман на парадоксалност јединства различитости. Монопол, сличан мафијашким клановима, узима примат чак и на светом месту.
  • Проблем се усложњава јер се налази на једном таквом осетљивом месту као што је Црква или институционализам Цркве. Међутим, зло пушта своје љигаве пипке далеко више од пуког институционализма ако се подређени чланови Цркве, богослужбено или институционално, инструментализују лично као у каквом луткарском позоришту по нахођењу свега неколико људи који користе свој положај да контролишу и манипулишу другима.
  • По том синдрому мораш да будеш део гета уместо да будеш члан Цркве који има једнака права и одговорност своје службе. На крају крајева, који има право и одговорност да мисли. А смењују се људи који имају довољно савести да преиспитују своје ставове и који никоме нису говорили да њихова лична убеђења аутоматски значе и став Цркве.
  • Зато оно „да већи служи мањему“ постаје права псеудосаборна фарса, јер је више него очито да је мањи потчињен да не „каља углед“ који је неко други изградио а да та слика нема ону вредност каква се пласира у јавности.
  • Деградирајуће је да ако имаш другачије мишљење о нечему да постанеш камен спотицања за веће инстанце, јер ниси непријатељ Цркве а биваш селектован као онај „ко прави проблеме“. А сваки проблем се, нажалост, више не решава неким медикаментима дијалога, него радикалном ампутацијом. Они који тако чине греше против Цркве којој служе. Јер ако се буде ишло логиком таквог одсецања проблема, на крају нико неће остати од Цркве, него ће се правити вештачка решења, налик протезама, које ће у мноштву којечега на себи понајмање од људског облика на себи имати. А ко ће онда да служи Богу? Један човек? Тешко. Јер то није учење Цркве.

 

 

 

 

 

 

Advertisements