Неки мисле да света Литургија може да излечи проблем депресије. Можда али не треба превидети да то може бити сасвим индивидуалан акт, као што ни сама депресија никада нема само једно лице него се може манифестовати на више начина. То, такође, не подразумева негацију медикамената. И лекови су дар Божији. Иначе, да је све тако црно – бело, да Литургија може баш све да залечи, онда се треба запитати зашто су нам неки свештеници депресивни, или зашто народ који присуствује Литургијама и даље болује од неког недостатка?

Очигледно је да нестворене енергије освећења не продиру баш свуда у нутринама човека јер би онда тако и они други, са можда још израженијим дефектима природе (слепило, тумор, парализа, итд.) решили проблем. Не кажем да ту не може бити Промисла, али истичем да није у сваком дефекту присутан Бог јер би то онда имплицирало да Бог жели да се неко рађа са дефектима природе. А Он није толико непристојан да већ унутар смртне раздељености бића уноси додатну дисхармонију.  Промисао би се огледао можда у томе да се намерно остављамо у делима трулежности што због трпљења којим би прославили Бога, што због слободе која макар и пред лицем патологије не сме бити жртовована; а што ради тога да схватимо шта значе речи „чекам васкрсење мртвих“. Постоји, дакле, литургијско просијавање Духом Светим, Бићем Тројичним, али иконично, краткога даха, („сад и још не“). Светлост усред депресије која показује „где је боље“ али и која открива „природу коју треба у невољи да носим“.  Биће нам осцилира између „ко ће ме избавити од тела смрти ове“ и „добро нам је овде бити“.  Било да смо депресивни или не.

Једно су, дакле, промене расположења којима смо сви, вољно и невољно, изложени контрастима своје природе, а сасвим друго су фатални стадијуми до којих депресије могу да доведу. Можемо заокружити проблем: постоје дефекти на које светотајински живот Цркве не утиче. Зато лекове не треба потцењивати. Али не треба превише истицати ни Цркву на уштрб лекова, као ни лекове на уштрб Цркве. Апсолутизовати само једну реалност деградираће другу реалност онога ко је изабрао само једну солуцију постојања у дефекту који носи. Не треба заборавити да није ни свака болест од Бога. Примитивно се вековима веровало да је нпр. епилепсија проблем ђавоиманости. По тој логици ствари велики људи попут апостола Павла или Достојевског су били демонопоседнути.  Тако се рађа апсурд.

Можемо, дакле, дијагностификовати малим системом да постоје: а) нерасположења; б) депресија; в) психозе. Свака је различита стварност од оне друге. Могу да постоје упливи међу њима, и не морају јер свако има своју индивидуалну конструкцију бића коју други не мора да поседује. Тако разумемо како светоотачке, тако и медицинске третмане у свој њиховој различитости унутар аудиторијума у којем су деловали а да су симптоми, рецимо, код неких били слични.

Са друге стране, неко покушава превише психолошким доменима да припише утицај Божији, а неко пак инсистира да се неке патологије могу лечити искључиво светим тајнама Цркве. Не бих се сложио. „Дух је срчан али је тело слабо“, дакле, неко може да зна са чиме има проблем али да из своје природе или Цркве не може да превлада проблем. Зато одређени медикаменти нису за потцењивање. То би, иначе, објаснило откуда толико психотичних људи у Цркви (мада не би било сувишно увести и неку врсту психолошког теста за будуће клирике). Не јер се Бог гнуша оних који имају неки проблем, него да се искристалише да Бог не одбацује управо људе са дефектима али да није нужно ограничен проблемом другог као да га је Он створио. Ако би свака болест била посматрана у светлу смртности природе, у чему би се, верујем, медицина и теологија могле разумети, онда се можемо сложити да Бог није створио смрт.

Бог, дакле, има власт да исцели сваки недостатак. И није све ни до пријемчивости јер некоме одређена патологија може и да блокира хтење. Али Бог не учествује у свему што Му приписујемо – зато и нема исцељујућег аутоматизма. Макар Он Сам Причешћем боравио у телу оболелога. Ако пак идемо логиком да Причешће све лечи, онда долазимо до еклисиолошко – медицинске баналности јер видимо да и са најобичнијим грипом не долази до реанимације природе.

Advertisements