Један од егзистенцијалних мотива битисања, осим суштинског и првоначелног императива Одуховљена сопства, јесте примити дар оцрквењења, персоналних нестворених енергија, ради каналисања (не и истребљења) страсти, али превасходно ради љубеће протканости Лицем Божијим што, иначе, и јесте једини разлог постојања.

Узмимо само гнев на пример. Рецимо два детета се свађају или чак туку око нечега. Долази мајка која не може да их помири чак ни нежним речима. Али мајка добија идеју да им поклони чоколаду. То их, гле, наједном смирује. Почињу да деле. Да уживају у залогају у којем други није препрека.

Нешто слично се догађа и на благодатном терену Литургије. Често уносимо уместо службе захвалности своје психозе и фрустрације, а неретко и огорченост на ближње. Бог не жели да останемо заробљени у том стању. Он нам предаје у крвоток Сопствену светост. Опроштај грехова резултира обожењем природе, а обожење природе резултира другачијим усмерењем до тада палих афинитета. Човек постаје живоватрени ехо доксологије који више не усмерава сопство против већ за Другог и другог.  Долази, дакле, до нествореног оплемењивања природе са свим психофизичким карактеристикама, где сваки нерв почиње да личи на Лице Христа, усред окушаног дара Догађаја који потире не – заједничарење.

Advertisements