Свако ко поставља себе а не другог у фокус, почиње од монолога а не од дијалога. Други се не чује пред набрајањем својих обавеза, проблема, искустава, итд. Други се чини да самопромоцијом првог осети себе као небитног саговорника. Било да је други Бог или ближњи. А контрадикторно, у друштву се увећава мегаломанија такве монаде уместо да се растерећује од себичности индивидуализма. Или, још горе, канибалише над сопственом природом.

Нема релације, нема односа. Изговори за другачије устројство су једини критеријум дијалога. На крају, други одлази као да и није био сретнут, доживљен.

Шутнут као камен на периферији постојања са другим стварима. Као да није човек, као да није личност.

Advertisements