Уподобљавање не представља само тео-проблем и тео-изазов већ превасходно антрополошки спектар удубљивања јер једно биће усличњава сопство са сопством бића другог. База је, дакле, онтолошка али не самоонтолошка (како неки злурадници желе да интерпретирају излизаност овог појма) већ интерно – персоналистичка, односно, темељи се на живоимпулсним релацијама личносних односности.

Дакле, осим интелектуалног напора и усличњавања живота са животом Божијим (гле, слично се сличним познаје) имамо ништа мањи искорак постојања ка различитости ближњих да умним напором и усличњавањем сопства са животима других остварујемо персонално уподобљавање.

„Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. А како ћемо себе и једни друге Христу Богу предати ако претходно нисмо отворени да себе пошаљемо другом и да од другог примимо његово присуство? „Ако ко каже: волим Бога, а мрзи свога брата, лажа је; јер ко не воли свога брата кога је видео, не може волети Бога кога није видео.“

Предајемо Христа другом али и други предаје Христа нама, а Христос се предаје свима. Тако Бог постаје све у свима. Али, прво у Цркви као извору воде живе а онда у свету у који се Она сама улива не укидајући слободу онима који Јој се по слободи не одазивају. Само тако можемо разумети оно Христово да свет не прима Духа.

Advertisements