Утопија храни утопију
опсесија опсесију
страсти се коте као црви
за подмукле осмехе лешинара
чија се крила не виде.

Све је фрагмент који се цери
илузијом самоочувања
нудећ парче радости
као целину зрака
чије се сунце од таме не запажа.

И све је недоречено
у парадоксима разбијене природе
чак и ближњи што долази
рефлексију од себе крије
да се не би нашао огољен
у очима сатканих ореолима љубави.

Ко ће све разумети
али и због чега се крити
наивним себенаметањем,
нека ломи шта ломи
нека сеје смрт своју самсару
само се још мртви
за поцепане пролазности отимају.

Али има више, има даље
не, то није бекство никуд
постоји срце унутар срца
које није дело човечије
које даје да усред укуса крви
свакодневног умирања старог
осетиш трансфузију Новог Века
у којем илузије не фрустрирају.

 

 

 

 

 

Advertisements