Црква не забрањује слободу мисли, али и искључиво ставља до знања да није све канон и догмат када се у слободу мисли постави. Није све апстракција или јерес ако исклизне из уобичајеног тока теологизације.

Ко нам може гарантовати, да управо то исклизнуће не представља излазак из створених граница ове историје у нестворену слободу чисте есхатологије?!

Увалили смо се у сувише логичке токове фразеолошког богословља да нам и не пада на памет да пустимо Духа свише да нам нешто ново саопшти кроз нас саме.

Advertisements