Није лако веровати. Логика има своје законе који се исцрпљују смртношћу природе. Бог се не може доказивати. Не можеш спустити Бога са небеса и рећи људима: „Ево вам!“. Не можеш ни себи. Није лако бити ни хришћанин у оном пуном смислу догматског исповедања вере. Зато је могуће разумети оне који једноставно не могу да поверују у било какав концепт о Богу. Бог се не може ставити на исти ниво науке из које би се емпиријски, визуелно, додирљиво, анализирало као научни акт. Бог није безличан објекат на којем се врши нека радња. Радо би неки вулгарни материјалисти вршили обдукцију Божијег тела, али Бог, као и хришћанима, измиче јер има Своју слободу, Личност и закономерности које нису од овога света јер је Он у потпуности Другачији од света. Радикално Други.

Да би разумео Бога, мораш да оставиш логику овог света и да жртвујеш своја предубеђења. То је скандал за самољубиве рационалисте који свој ум полажу у закономерности овога света, премда врше селекцију и дистинкцију од њега својим параметрима на другим нивоима постојања. Жртвовати своја предубеђења – уједно и најтежи задатак, раван је самоубиству. Зато дијалога између хришћана и атеиста нема, као што се показује да дијалога нужно нема ни између истомишљеника око неких ствари. Полагати, дакле, целокупан идентитет у онога кога никада ниси видео, и на том убеђењу устројавати своја животна схватања и однос према свету других, заиста је скандал за ум који истинитост држи само оно што се може видети, опипати, искусити. Па опет, ако се нешто може видети, опипати и искусити, ни то не мора да значи да је истинито. За хришћанску перспективу акценат је на смртности природе јер „чим је нешто пролазно онда више није истинито“ (св. Максим Исповедник). Неко или нешто је било ту, доступно чулима, а сада га више нема у сфери чулности. Фрагменти тако одређују наше постојање сваким новим покретом.

Са друге стране, питање је колико уопште сами хришћани разумеју партиципацију Царства кроз Причешће јер је и она нелогична.  А Дух Свети се не може сецирати на материјализме (иако материјализам није у опозицији са Духом јер се освећује) и промовисати као у месари по ниској цени појмова баш зато што је Дух – Дух Личност. Логички приступити Тајни Тела и Крви равно је менталном обољењу. Веровати у присуство Васкрслог у Чаши – још веће је лудило. Лудило логике. Још већа лудост логике је да испита како разлагање и смрад тела добија алтернативу Васкрсења. Зато вера иде тамо где логика не може. Тако настаје само-телесно-превазилажење.

Атеистичка или пак религиозна индоктринација заиста може осакатити човека. Али, не нужно јер увек су на делу више мотива и фактора који учествују у процесу знаном као „узрок – последица“. Преживе, дакле, неки потенцијали, остане нешто од здраве иконичности која ничим није упрљана. Ту је и проблем пријемчивости, колико је биће отворено за догађај, Догађање Другог. Пред тим испитом хришћани нису ни у шта бољој позицији од, рецимо, атеиста, јер неко може бити равнодушан пред Богом чак и усред Сабрања, као што су неки били имуни на присуство Христа „во времја оно“, како каже Јеванђеље, чак и поред видљивих знамења.

Бог се, дакле, не може форсирати, нити укалупити, нити угурати у неку идеју или модус свог постојања. Слобода је неприкосновена иако су је у историји (која још траје) највише жртвовали црквени „великодостојници“. Само се тако може разумети и та прича о благодатној богоостављености. Јер Бог колико јесте афирмативно присутан у свету толико исто јесте и трагично одсутан из света.

Наука има свој модус а вера свој модус. Има укрштања али има и трења. Ходање по води доводи пред руб баналности све егзактне науке. Васкрсење и Вазнесење још више, још провокативније. Моралне варијације су многосложне и на атеистичкој и на религиозној страни, и без обзира на мотиве, то је једино што им је, поред психологије, заједничко. Од вечности до коначности. Перцепције су тотално супротне. То пак не мора нужно да значи да морају бити и срца.

Седиште вере је у есхатону. То је тек нелогична и скандалозна линија самоостварења јер историја има своје устројства сада и овде са конкретним функционалностима и потребама. Без обзира што неки вешто избегавају иконичко проесхатологизирање, про-есхато-везивање, тог сада и овде у историји кроз Литургију). Живети оним што још није дошло сразмерно је лудилу вере у Оног Кога ниси никад видео. Па ипак, логика новог еона (или можда боље рећи над-логика) пркоси логици старог еона, и показује да је – могуће тако живети, а да притом ништа од вероисповести у нелогично не одузме од човека: ни ум, ни емоције, ни врлине, ни живот. Надасве, ни ближњег. Парадокс. Без обзира што би неко нечије квалитете именовао рефлексијом фантазмагоричне аутосугестије уместо Божије рефлексије у човеку.

Advertisements