Што си више концентрисан на себе, на самоочување сопства, то се више увећавају фобије. Страх се јавља као непријатан пријатељ који те изнова мучи својим пријатељством. Фантазми бацају неку суморну светлост на твоје лице које се привидом заклиње у позлату реалности. Аура амбивалентности неминовно растеже биће у гримасу постојања. Али, љубав, оно што је још није у потпуности осакатило и дефлорисало, уноси нови поредак у угловима нутрина. Са њом не стојиш сам на позорници, престрављен загледаношћу у мрачну публику коју не видиш и од чијих мешкољења покрећеш интриге и параноје. Љубав изгони страх, не кокетира са њом, и почиње да осветљава публику чија лица сада можеш да видиш. И што је најважније, схваташ да ти ниси у фокусу, нити изложен омрзнутим погледима других, да ниси епицентар, на сцени, већ да си и ти у публици ишчекујући Нествореног Госта за чију љубав твоји аплаузи живе.

Advertisements