Несигурност ствара дрхтање, дрхтање панику а паника хистерију. Хистерија је благослов безнађа. Никоме није лако. Али никада се човек не види тако јасно као пала творевина неголи кад не може да допре до неке жеље. Шта год био подмет исте. И која год инстанца дириговала или посредовала њоме. Или макар само унутрашњи човек креирао проблеме. Страшно је бити лица другог у таквом стадијуму очевидац. Још страшније када и сам копниш копљем које ти пробада ребра. Најстрашније када се пред тобом ломи биће са којим ствараш животни однос.

У крику хистеричног, у оптужбама које кидишу беснилом оптуживања, у којима поред ирационалних заиста има и рационалних аргумената, не дакле нужно бесмислених трица и кучина, може се увидети сав ужас самопоништавања. И још већи ужас равнодушности другог који се не осврће за криком. То је двоструко сахрањивање. Колико год један ковчег изгледао стабилан јер је леш свакако у њему.

Вапијући се мора умирити. То је одговорност светих који кроте сваки заражени атом свог дисања и који не користе своју немоћ да би оправдали своје зло. Свакако не нужно. Не атомским понирањем тамо где ниси позван чак и као познат гостопримац. Понајмање истом мером урликања где жртва ствара жртве. Само онај ко се уноси у панораму личних реалционих драматичности може продрети и у узроке свих ствари. Тако се стиче непристрастан увид и поглед Духа.

Треба полазити увек од своје немоћи. Само тако стрес налази своју потврдну динамику. То пак не значи покриће пасивности већ умирење које не претендује да узима на себе више него што може да постигне. Шта год био мотив кретања. И да ли Црква или држава диригују или посредују тиме. Или макар само унутрашњи човек креирао проблеме. У супротном, афективни део природе узима превагу над бићем а личност постаје неличност која тражи самоостварење једино у сфери материјализације својих интереса. Други постаје солуција самофинансирања. Однос нема шта да понуди јер се нико не отвара сопственом иницијативом. И ништа мање није тескобније ако се само једна страна показује пријемчивом а друга индиферентном јер и то саботира могућност виђења другог.

Докле год је Христос жижа, неће бити проблема чак и усред ватромета проблема. Ране ће постојати али неће бити фаталне – оне које одређују коначност бића. Није згорег некад прихватити да нису сва хтења за нас, чак и ако нису директно зла, и да стрпљење може показати друга умећа над нама кад не будемо очекивали плодове свог залагања. А где је умирење сопствене хистерије, ни Дух Свети се неће устручавати за Прилаз…и када си себе савладао – ко те више може понизити?…

Вапај другог треба доживети као лични слом бића. Никада се други није могао разумети са интелектуалне дистанце. Мораш примити другог у биће. У физичко срце. Док те аритмија не просветли како то Бог носи свет у Својој природи и како страдајући са другим не очајава. А онда ће доћи сви одговори…и ако љубав не малакше – неће окаснити….

Advertisements