Чин…

Често се исповедам сам себи…али не добијам разрешну…није то у укусима мојих чула, нити у додирима мојих власти…Смрдим, не осећам трепет духа…сијање је одавно изгубило сваки пламен, сваку наивну козметику за туђе аплаузе…можда баш зато…можда да бих боље видео себе какав јесам у ништавилу…И ништа ме не покреће. Ни мисао, ни други. Не могу да примим, не умем више да учим. Тама ми дође једино светилиште у којем могу кокетирати са собом…док и то не досади…јер доконост је мајка деоба и самораспарчавања…А овако не могу довек, но одужило се, еонима једног малог гробног постојања…и не успевам да ухватим себи лик зашто је то тако и откуда толика панорама празнине…

Згрчен сам, не ходам. Паралисано вегетирање. Знам укус сваког греха који сам у устима толико пута истим зубима самлео. И још увек, ево у овим окаснелим педесетим годинама, наилазим на исту подвојеност да истој трулежи и таштини тежим. Као да сам са својим телом најгори непријатељ са којим се искежено рукујем за навалентне фотографе.

Једино кад у осмех другог погледам, који је усмерен за мене, али некад ни то, него као замишљеност у поглед детета које ме не познаје, једино тад почињем да осећам блицеве неурона, једино тад осетим добовање крви, и срећан умирем што нисам сам у овој болесничкој постељи док чекам последњи чин у позоришној представи од изгубљеног сопства.

Advertisements