Очи, боје пепела. Жара нема али је сивило још огрнуто топлотом. Посекао сам се на своје испразности. Згазио све своје спознаје. Нема их. Упити су одавно сахрањени. Сујета је глорификовала незнање. Шаке су згрчене од психоза. Отварам их али у њима не налазим свој лик, нити бар силуету некад доживљеног. Сећања на друге су нестала, или бар тако верујем. Копрцам се на штакама своје онтологије. И често посрнем на крајеугаони камен који се испречи на путу у лику ближњег. Умишљам објективност али сам сувише поносан да признам свој пораз другима. Као да их па и има у видокругу овог пса који тражи господара своје њушке. И како ми је само грозоморна мудрост немудрих, надасве оних брбљивих до сваке неподношљивости. Колико је све то далеко од најобичнијег загрљаја што се нуди у несебичној немости себедавања. И колико би један такав загрљај решио све конфликте под небом само када би се таква власт дала једном човеку, или, макар када би свако заживео тај загрљај само на трен.
Али, шта вреди. У фрагментима путујем. Снове од јаве не разликујем. Истине од илузија не оперишем. Слатко је бити песник који једе отровне јагоде. Јер много емоција људима недостаје а положили су све наде у своја знања којих данас има а сутра нема.

Advertisements