Чини ми се да вековима јурим људе. Борим се за њих. Да им се дарујем безусловно у најфаталнијем идеалу. Некад намерно наивно. У почетку је то ишло до патолошке сервилности и осетљивости да други апсолутно ничим не буде повређен, макар била жртвована сама иконичност истине. Како су године пролазиле, схватио сам да заправо флертујем са сопственом фикцијом коју сам тражио у потврди других. Ипак, трагања за људима нису нестала. Веровао сам у људе и поред свих њихових недоречености и подвојености. Бичевања сам лако заборављао пред загрљајем дијалога. А онда би људи опет нестајали. Јурио бих их као просјак понижавајући се као проститука за свако њихово право. Чак и када би заборавили да понесу нокте које су оставили у мом месу.

Затим сам остарио. Нагло, без пардона. И ушао у зону страшне усамљености у којој се и Бог ретко показује ухватљив. Није било никог. Чак и када би се видела лица. Појела ме је анонимност оних који су се отимали за пластичан десерт од проговора. Усиљене комуникације. Прљавог блебетања. Чак и под елоквентним флоскулама. Идеолошке платформе да не помињем. Усамљеним ме је чинила не туђа анонимност већ анонимност која се прикрада под маском предусретљивости. То ме је убило. Обезличило. Управо то ме је учинило да се посрамљено заиста осећам анонимним. Та немогућност да други подигне поглед ка мени без фантазама. И у смрти другог видео сам и своју смрт а не ликовање над туђим болесним инвентаром. Јер и даље видим себе као везивно ткиво који тражи другог. Човека. Једноставног човека. Да бих могао у другом да видим себе.

Године пролазе. Више не знам шта да очекујем. Мислим да не очекујем више ништа. Коначно ни разочарења више не разочаравају. Ипак, плашим се апатије. Поистовећивања са безличним ритуалом који би се огледао у томе како усавршити своју неосетљивост. Хладнокрвност не осећа грижу упитаности. Не видим утеху у самоизолацији. Тиховање се нуди као удобна фотеља у којој нема места за другог. Остајем гладан односа. Предајем пиједестал многоглагољивима и повлачим се у немост из које посматрам погледом речи. Бирам да останем просјак. Незналица. Онима који ће данас уделити лице а сутра га шутнути далеко од мене. И у томе не видим трагедију по мене јер знам Коме сам своје очи поклонио док седим у подножију светохрамовских тремова.

 

Advertisements