Као и обично, кад сломови живота узму последње парче залогаја од преосталог сопства, пожелео сам нестајање. Лудило ми није страно. За разлику од Бога имам зло у својој природи. Не задовољавам се комбинаториком информација. Неуспешно је чак ићи од човека до човека. Интеракције су неограничене. У чему је онда проблем? У клишеима постојања. Не могу да се поистоветим са њима. А не могу ни да их мимоиђем. Заправо могу али лудила траже своја утврђења. Хоризноте самоисцрпљивања. И увек исти нагони што остављају отиске зуба у месу. Потом смрад леша. А онда сам се помолио за смрт. Више из радозналости него из малодушности. Никако ради глорификације морбидног кокетирања са ништином. Сваки умствени лик ће сам открити да је познање таштине одскочна даска за познање сопствене ништине. Тек онда следи скок у веру. У Суштог. Или беше обратно? А онда сам ушао у опит. Страх од Непознатог. Страх да нисам спреман умрети. Страх да Нови Еон куца на вратима која не смем да отворим. А призвао сам их. И дошао је. Нисам смео даље. Тако сам схватио да у свом том понирању ка „да дође Царство Твоје“ немам милиграм снаге. Да остајем пред дверима. Устрашени кепец. Али сам бар добио страшно познање: једино у целом свету само Бог уме да воли.

Advertisements