Лако је трулити. Тешко је сакрити ту чињеницу. Можемо леша шминкати али не можемо сакрити његов смрад. Сви носимо тај број на својој коцки, само зависи са ким се коцкамо. Човек је осуђен на смрт самим постојањем. Наравно, за аутентичног хришћанина ту се прича не завршава, али не може ни да избегне кољача смрти самим својим вероисповедањем у есхатолошку реалност. Смрт је само појам, негде чак масакрирана идеологија, док се не надвије над бићем које волиш. Тек онда долази страх и дрхтање. Гетсиманска усамљеност није фокусирана на сопство, него на губећег другог, оног који у љубави ипак нестаје. Лицемерна је вероисповест која неким плитким оптимизмом покушава да заташка тај жалац. То само показује колико такав леш мало воли.

Ипак, пропадљивост има алтернативу. Проблем је само у том самоскривању заударајућег. Живот има своје осцилације и потресе. У почетку, колико год тај почетак трајао и од када потицао, човек покушава да пласира себе свету као етичког, естетског, умног и каквог све већ – супериорног човека. Чак и под плаштом вере. Дотеран и елоквентан, ко би ту ишта посумњао. Али када време покаже живот другог, удвојен са тобом, покаже се парампарчад истинологије. И поред све функционалности на једном нивоу, затиче се флека на другом нивоу постојања. Исцури то пре или касније. А задах смрти нема само једно лице него се може манифестовати увек на више начина и на више равни постојања. Да ли је то сад политичка, философска, теолошка, књижевна или каква већ обојеност, то је дуга тема.

Међутим, истински пропадљив човек може да престане да глуми. Мало по мало, увиђа да логика кочи човека, да му је потребно мало лудости. Лудост која не преза ни од света ни од Цркве, од оних који траже зацементиране форме. И долази до парадокса, да ће бити сломљен, да ће бити изруган, можда чак мучен и убијен, али засигурно оклеветан и осуђен. Али на лицу лудака осмех не одустаје. Што више пропада он све више испевава доксологију постојања. Он се руга тамним формама које форсирају кољачи стваралаштва. Премда луд не остаје без памети. Премда осмех касни, срце куца – ту је. И његов преображај се не очитава у спољашњем самопобољшању, него у благодатној луцидности унутар самокомадања којом указује погрешно кретање оних који су заборавили на унутрашњи свет. И да без обзира на емотивно, финансијско, психолошко, па чак и духовно, пропадање, он не малакше, не очајава, не поистовећује се са лиром очајних или чак себичних самоспасилаца, него указује да он једноставно није од овога света. Зато не треба тако олако превидети ту насмејану лудост коју је истакао и свети апостол Павле: „Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“. Или пак: „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре…“

Advertisements