Archive for август, 2013


Отуђење

Свако је у потрази за замишљеним собом. Можда га наслућује, жели да оствари, али неретко на погрешним темељима. И иде за замишљеним собом, за идејом о себи, слици коју је изградио о себи. То може да ради чак безазлено, радосно, не нужно депримирано. Не као рудар у руднику већ као дете које се игра у песку. Све зависи. Улоге се често ротирају. Али, пре или касније, набасава на одређену ситуацију која га доводи до лома идентитета. Ако то не уради сам, други ће га директно или индиректно довести то тога. До самосуочавања. Набасаће на сопствену рефлексију. Питање је само да ли ће у том моменту задржати поглед отрежњеног или суманутог човека. Поглед изван себе или поглед унутар себе.

Поглед ће показати сопство. И човек ће кренути за њим, за својим одразом, али у погледу суманутог тај одраз ће увек измицати. Као дете које тражи лутку са својим ликом у продавници лутака. Тако наликују уста овог света у које не треба завиривати. Јер се уста можда једном затворе. А онда, сам човек постане лутка, заробљена својим одабиром, међу хиљадама других лутака, са живим погледом али болним непомицањем. Икона пакла. Икона докле индивидуалност и смртност воде. Надасве, докле пројекције о замишљеној слици о себи могу одвести човека, далеко од Бога и других, да му на крају ништа друго до ли усамљено паразитирање међу мноштвом анонимних, какав је и сам, не остаје.

Јер лутке само стоје, нити говоре, нити виде лутку поред себе.

 

Advertisements

Параван

Општа хаотичност има своје катанце. Свој имбецилан хаос самофорсирања које не води никуда. Степенице које ломе ноге. Све је такмичење. Безоблични метеж. И углавном неосећање другог. Човек једе, али унутар његове глади други не затвара уста. Остаје грамзив, празан, незаситан јер не једе са адекватне Трпезе. Долази време када ће се бонтоном сматрати колико високо си шутнуо нечију лобању. И док лобање буду летеле, само ће у том страдању имати потврдно искуство виђења другог. Ноге подлих остаће слепе.

Међупростор историје се одвија на психоактивним деструкцијама. Више није битно да ли елементарна вредност постоји. Битно је кретати се рапидно у својим наумима, без обзира што садржај одсуствује. Онај садржај који одређује биће. Или, што кретања ни нема а умишља се да има, налик човеку који уместо ногу носи месо пужа. Наравно, има добрих људи. Нису сви унакажени патологијом свежеља. Они ће се, као и до сада, трудити да враћају лобање на вратове својих ближњих. Ипак, има и добрих људи који су статични све док нечије лобања не сломи њихов прозор како би се пробудили из коме. Чак и по цену да сами остану без живота.

Људи су замишљени у своје фикције. Од њих и не виде друге прекопута себе. Некоме и вера, поред свих других идола, може бити одличан параван за негирање другог. Стоје у колонама, армије сопства, индивидуалци, и чекају ред за своја очекивања, док их иза врата чека огромна жена, гола и дефлорисана, која једе своје мужеве. Смрт.

Крволок

Крволок увек једе жртву. Макар је само замишљао у себи. У томе види сву могућност свог постојања. Пљувачка коју притом лучи је показатељ у чему се очитава сва смисленост покретања сопства. Он не проналази засићење. Окончање жеље за нестајањем другог је загонетка. Лавиринт. Иза сваког угла тражи окончање жеље али сваки нови угао ново сладострашће нуди. Можда донекле и увиђа свој проблем, али не проналази силе којом би то самолутање окончао. Он се мучи. Пати. Чак и кад задовољава хтење које воли. Јер воли оно што не воли. Понуди ли свом уму побуну, ум се први окреће против њега. Исконски дуализам. А он не може против себе, слаб је. Некад у томе види чак и понос под маском бројних идеологија. Ако је којим случајем уроњен у њима. Уколико није примитиван касапин, своју морбидност позиционира на интелектуалним темељима. Вандализам је неминован како год био маскиран. Пронаћи себе на изворима нечег другог, или неког другог, остаје неизвесна дилема. Нешто мора да га сломи. Ако то није савест, ако то није други, остаће закопан на фригидним основама. Налик човеку који изнова куца једно слово или сања исти сан. Да ли ће се бар у својој агонији сетити да увелико живи пакао који му фантазам представља као место одмора? И да жртва, коју прождире данас, пресађује паралелно своје постојање на сасвим друго место? И да појмови, чију освешћеност гуши, желе нешто само њему да шапну?

Умор

Од умора изједамо се. Глођемо се као последњи остаци на костима. Од глади за животом. Тугом пропуштања њега самог. Меланхолија нуди своје курвинско тело као најбољег пријатеља. Загрљај од гвожђа. Напети смо самим постојањем. Не треба нам противник. Друге убијамо јер не личе на врлине. Кад постану врлине онда их убијамо јер не личе на нас. Све нам смета. Лакше је живети у апстракцијама. Чак и ако оне подразумевају неку болећиву љубав према другом. Само да се не види лик другог пред собом. Да не подригује пред нама својим проговором. А сви из исте зделе кушамо плотуне и гелере. Нема никог да му није тешко. Али то не занима оног ко у себи види урнебес као да је он овлашћени носилац постојања свих. Потврђивање таквог врхуни једино у демантовању другог. Кретања подразумевају модификацију, не и уклон њиховог циљања. Незадржавање пред другим не подразумева гурање, галоп преко мртвих, већ  заобилазак. Зашто твоје зло другог да пробија колцем? Себи откини главу ако си већ неразуман.