Велику смелост треба имати онај који самог себе као хлеб мрви. Наравно, не бесмислено. Не као очајнички потез руског рулета са ћорцима. Јер сваки добри блефер одлично манипулише својим очајањем да би добио објекат жеље. Не ради се о томе. Реч је о неуспављивању сопства псеудо-сигурним обрасцима битисања. Изнова дизати мач на себе је избријавање ошртим логосима нестворене стварности. Стално самопроверавање није ли који засађени идол винуо које семе до псеудо-Царства.

У суштини, нема равнотеже. На дисхармонији се вежбају кораци. Мишићи истине. Човек се клати као на бесном таласу свог одавно полупаног брода. Не верује пуно мирним ветровима. Осећа интригу у атмосфери када год врућа кошава жели да исприча своју бајку. Није то параноја, уме човек да се унесе у отисак свог Творца, и да отпочине. Овај човек живодејствено кроји бдење. Опрезност са апсорбованим садржајима. Чак и када изгуби кормило. Чак и када морске сирене маме на блудне песме. Чак и када је вековима под водом.

Аутентична спознаја се не креће у трофији над неоствареном сопственом идеалном фикцијом. Већ у осећању тумора овог света. Човек се не мири са гангреном постојања, са искривљеном сликом неесхатолошког света. Радије би себи срце ишчупао, далеко од метафоре. Далеко од нирване цикличног циркулисања свега што дише. Макар ту корозију налазио првенствено у Цркви коју собом изграђује. Несебична уметност кулминира над грехом света и над грехом Цркве: добровољно и без роптања мрвити сопство ради живота и освешћености другог. А после, како буде и шта остане…

Advertisements