Има човек разне молитве, потребе, настројења, у којима је дно бунара жеља незасито, или пак само дно прече од виђења Другог и Његове потребе за човеком. Мало ко претпоставља ову другу перспективу. Ипак, треба се некад Богу молити за гађење. За прозрење свих обмана и фарси које се форсирају чак и од стране оних који мисле да на Самом Темељу стоје. Надасве, згадити се пред својом неосетљивошћу за садржајно и добро, за пролазно и есхатолошко, за људе и нељуде, а онда се згадити над претенциозном осетљивошћу за исте у којој сујета глорификује своје параметре перципирања света, Бога и људи. То је тежак задатак и налази га само врхунски естета. Онај који и не зна ништа. А који из лавине Првог, Другог и Трећег покушава да се уместо борбе са ветрењачама упусти у смелију причу битисања. Коме личне фрустрације и психозе нису modus operandi процењивања, самоостварења и са-битисања. Коме у жижи нису сопствене очи већ очи Другог из чијег погледа сагледава сопство. Који не живи од аутоцитата, нити цитата других, него једино из личног сусрета са Богом. Најпре, ко не болује од јереси самоосвећења.

Згадити се, значи добити дар унутрашње одбојности према лаж-стварностима, лаж-логосима. Пневма идентификације зла која пролази кроз неколико зидова самоочувања. Духовно повраћање. Чак и унутар Цркве ако је потребно јер тамо највише идола има, то јест, не у Цркви већ у човеку који у Цркву уноси своје неизмењено обличије. Обличије које пркоси есхатолошкој новини. Језик који се рве са језицима Педесетнице. Псеудо-иконичности. Дуплирана огледала. Униформност наказности. Бал вампира.

Згадити се, дакле, значи вршити отпор тамо где вода тече једносмерно. Првенствено у себи. Тек онда у другом. Јер само тако се Крштење неће доживети као дављење. И само ће тако ископане очи пронаћи светлост која надилази пропадљиве. Најпре, видети другог, огољеног од лаж-циркулисања, у љубави, макар други наставио да живи делатно своје нестајање. Дозволити да будеш виђен далеко од твоје маскараде, није ништа друго до прихаватање љубави другог према теби, а самим тим и примање Духа којим и сам постајеш син светлости. Одговорити на ту љубав а живети паралелним одупирањем од исте, немогуће је без подвојености која носи своје кидишуће ране наметањем микротаме на човека који сваким даном старења на леђима носи све већу таму. Све док његов лик у потпуности не нестане и он сам не постане макротама.

Advertisements