Можда је то дар, можда крст, можда само психолошки склоп, а можда ништа од свега тога, али духовна хиперсензибилност колико има своје предности зарад узвишенијих вредности, толико подразумева страдални карактер зарад истих. Благодатна сензибилност има сувише изоштрена чула. Тело, идентитет човека, може много израженије и дубиозније да искуствује свет, догађаје и људе око себе. Осетљиво као што носи зеницу свог ока. И да звукове које чује трипут више преноси у своје биће другачијим ехом, дубиознијим, потреснијим. Никако не приступа нечему што се дешава аперсонално, безлично. Увек је све лично. Чак и када сви  говоре да није. Човек није воштана фигура. Друго је то шта допушта да допире до њега а шта не игром прорачунатог аутизма.

Све што има кретања у овом свету, постају неминовно и његова кретања. Било добро, било зло, било естетски или неестетски, догматски или јеретички, хронично или не, итд. За сензибилног нема кушања стварности на кашичицу. Или јеси или ниси човек. Међупростор припада дигресијама лукавих. Други ти може парати чула исто колико и умивати те. Може те узнемиравати самим тим што јесте ако не поседује истанчану пневму којом би сагледавао даље од себефокуса. Може ти представљати прави пакао да знаш апсолутно све о другом. Истински пророк то зна, зато и бежи од свог пророштва. Намерно себе ограничава. Да не би изгубио свој мир и присуство Другог.

Није, дакле, реч о себичном ескапизму од бола, или ради самоочувања пласибо-мира, јер нема лимитираности, то јест, индиферентности, када је у питању страдање другог човека у свету. Страдање другог се искуствује као своје сопствено. Фикција патологије би ту добила на камати да нема Бога као посредника. Треба задобити Духа Којим би се препознали време и простори, најпре људски светови,  векови и моменти, како би се личним односом учинио одговор на затеченог другог. Макар молитвом љубави, која је као удар грома у даљини….

Advertisements