Живот се мрви између будала и генијалаца. Танке су линије. Шавови не примете када почну да пуцају. Ма колико бљештали на светлости. Једни су сувише укопани у феноменологију овога света толико да га и не примећују од себе, а други у феноменологију света Другог толико да у овом свету не могу ништа да смисле што на Тај свет не личи. Мало се ко запитао да ли су ствари заиста погрешно изнијансиране. Чак и они који форсирају неку упитаност не помичу се од своје закопаности у неке форме и флоскуле, те би да изигравају учитеље онима који форсирају упитаност неким трећима. Не виде ни они сами континуитет него свако мери стварност према себи и својим идолофикцијама. Чак и када желе да се оперишу од истих избегавањем анестетика онтологије.

Сујета, као и обично, чак и оним многосвеснима, односи данак разума. Међу позитивистима, максималистима, метафизичарима, мистицима, и каквим све већ плејадама од људи, свако гони нешто ново мислећи да оно старо више ништа не вреди. То би још донекле пило воду када се не би односило на Бога. А ту је заиста тешко не бити будала. Чак и код оних који загоравају искључиво апофатички приступ увиђајући ограничавајуће факторе катафатичког, мисионарског, и каквог све не приступа евидентно пропадљивим сферама постојања.

Решење? Не може бити учаурености. Свако има власт да понуди своје искуство и да га оствари, синтетише, у Једино Некомерцијалноме. Да понуди, не и да наметне другоме. Јер другог не треба претварати у себе, нити у Трећег. Постоји велика опасност да се Тело Христово посматра као маса коју стално за нешто треба скенирати. Народ већ зна да је стадо без пастира. Нити га треба успављивати у лаж-сновима, нити га тлачити у стварима које не могу можда да разумеју. Одговорност није у промовисању самомесијанства, нити у вербалним шамарима људској неосетљивости. Наравно, бар је ово друго укусан корак пророка. Можда је реформа у позивању људи да коначно буду то што јесу без маскараде у ономе што нису. Како у Цркви тако и на улици. И да коначно почну да живе своје животе не живећи животе других без љубави, већ живећи животе других са љубављу. И ако је отисак Духа вишевековног набоја увек обећавајући, онда је порука о „спољашњем побољшању“, видљивом револуцијом, или већ како, утопија и саботажа поруке Јеванђеља која недвосмислено нуди зачетак новог бића управо у нутринама сопства уместо у хипертрофираној а вештачкој функционалности која срамом кокетирања са властољубљем крије своје слабости.

Advertisements