Лепо је јести и пити са вољеним бићем.
Уживати у узајамном посматрању чија немост врхуни у топлини додира.
Речи нису искључене али нису ни мерило постојаног града. Загрљај обара све утопије.
Пољубац немилосрдно мрви сва кидисања. Нежност постиђује камена битисања.
Кипови падају пред потрагом наличија.
Размењивање сопства добија на тоталности.
Згрчени мишићи добијају ново месо.
Други чини да самопотврђивање има алтернативу.
Битке налазе своје место мировања.
Неурастеније беже у галопу евентуално тражећи другачија усмерења.
Други више не деградира. Постаје живољубећа рефлексија у чијим очима се сагледаваш. И још више, од очију другог себе заборављаш тако да свој лик и не видиш. Није ти битан јер други живи у теби. Упијеност тела указује на иконично постојање Трећег без Којег је полна протканост потирање. Личности нису загљављене у себецентралности. Једна у другој траже Трећег. И тако у круг који нема завршну линију већ врхуни у есхатолошкој спирали.
Љубити значи Духом енергисати. Битисати чулима новог еона узгајаним у испуцалим капиларима.
Човек је подвојено биће чији фрагменти се сваки пут састављају у целину када пневма љубави заигра кенозисом Трећег. Фрагменти су нужно зло смртне природе у којима се налазе читави подводни светови у којима се одвијају невероватне драматичне приче. Нису за одбацивање али ни за глорификацију ако подразумевају искључиво саморазмножавање.
Афирмација љубави користи негацију зла да би доскочила до есхатолошке панораме. Све остало може бити конзервативна дигресија која се укопава у одвише људске ствари тако да и љубав постане само бљутава категорија. Далеко од персоналне освећености и интерактивне комуникације, чак и под маском да су исте у игри.
И само онај који зна шта му недостаје, може и да увиди проток струје љубави, то јест, колико је нема, да би барем тим осетом довео себе до стадијума из којег треба да завапије. Ако је човек, и ако већ љубави нема…

Advertisements