Свако је у потрази за замишљеним собом. Можда га наслућује, жели да оствари, али неретко на погрешним темељима. И иде за замишљеним собом, за идејом о себи, слици коју је изградио о себи. То може да ради чак безазлено, радосно, не нужно депримирано. Не као рудар у руднику већ као дете које се игра у песку. Све зависи. Улоге се често ротирају. Али, пре или касније, набасава на одређену ситуацију која га доводи до лома идентитета. Ако то не уради сам, други ће га директно или индиректно довести то тога. До самосуочавања. Набасаће на сопствену рефлексију. Питање је само да ли ће у том моменту задржати поглед отрежњеног или суманутог човека. Поглед изван себе или поглед унутар себе.

Поглед ће показати сопство. И човек ће кренути за њим, за својим одразом, али у погледу суманутог тај одраз ће увек измицати. Као дете које тражи лутку са својим ликом у продавници лутака. Тако наликују уста овог света у које не треба завиривати. Јер се уста можда једном затворе. А онда, сам човек постане лутка, заробљена својим одабиром, међу хиљадама других лутака, са живим погледом али болним непомицањем. Икона пакла. Икона докле индивидуалност и смртност воде. Надасве, докле пројекције о замишљеној слици о себи могу одвести човека, далеко од Бога и других, да му на крају ништа друго до ли усамљено паразитирање међу мноштвом анонимних, какав је и сам, не остаје.

Јер лутке само стоје, нити говоре, нити виде лутку поред себе.

 

Advertisements