Човек ствара механизме. Функционалност. Покушава да устроји поредак и смисао свуда где се креће. Мотиви могу бити разни. Чак и регресивни у зависности од намера. Личности још комплексније. Јер и лоши људи умеју да производе генијалне ствари. Премда душа уметника не уме да мисли на одмор, убиство односности показује релативним сваки ниво стваралаштва. Тако настаје битисање у апстракцијама. Или, још прецизније, неко може да оде из живота таквог а да он то и не примети. Толико је он заузет изумима, истраживањем, зарађивањем, итд. Није то језик љубави. Још мање језик Педесетнице.

Па опет, колико год се човек усавршавао, нарочито у ово време технократије, увек ће се његов персонални ранг доводити пред онтоморално питање ако занемари другог. Бахатост прождире генијалност. Макар се не наметала. Репутација пада. Џаба сте кречили.

Са друге стране, у свом том вртлогу од механизама, неретко учаурености у једноличне кадрове егзистенције, основни механизам који недостаје подрива све остале. Зупчаник који епицентрично покреће све остале. Јавља се смрт као проблем. Други не може узвратити загрљај ако је мртав. Вештачки га одржавати, било у сећању, било у стваралаштву, или чак механичкој реанимацији ако односа нема, само показује трагедију усамљености. Тад се смрт не очитава на ономе ко је нестао, јер не зна да је мртав, већ на ономе ко не може више да општи са мртвим.

Advertisements