Општа хаотичност има своје катанце. Свој имбецилан хаос самофорсирања које не води никуда. Степенице које ломе ноге. Све је такмичење. Безоблични метеж. И углавном неосећање другог. Човек једе, али унутар његове глади други не затвара уста. Остаје грамзив, празан, незаситан јер не једе са адекватне Трпезе. Долази време када ће се бонтоном сматрати колико високо си шутнуо нечију лобању. И док лобање буду летеле, само ће у том страдању имати потврдно искуство виђења другог. Ноге подлих остаће слепе.

Међупростор историје се одвија на психоактивним деструкцијама. Више није битно да ли елементарна вредност постоји. Битно је кретати се рапидно у својим наумима, без обзира што садржај одсуствује. Онај садржај који одређује биће. Или, што кретања ни нема а умишља се да има, налик човеку који уместо ногу носи месо пужа. Наравно, има добрих људи. Нису сви унакажени патологијом свежеља. Они ће се, као и до сада, трудити да враћају лобање на вратове својих ближњих. Ипак, има и добрих људи који су статични све док нечије лобања не сломи њихов прозор како би се пробудили из коме. Чак и по цену да сами остану без живота.

Људи су замишљени у своје фикције. Од њих и не виде друге прекопута себе. Некоме и вера, поред свих других идола, може бити одличан параван за негирање другог. Стоје у колонама, армије сопства, индивидуалци, и чекају ред за своја очекивања, док их иза врата чека огромна жена, гола и дефлорисана, која једе своје мужеве. Смрт.

Advertisements