Од умора изједамо се. Глођемо се као последњи остаци на костима. Од глади за животом. Тугом пропуштања њега самог. Меланхолија нуди своје курвинско тело као најбољег пријатеља. Загрљај од гвожђа. Напети смо самим постојањем. Не треба нам противник. Друге убијамо јер не личе на врлине. Кад постану врлине онда их убијамо јер не личе на нас. Све нам смета. Лакше је живети у апстракцијама. Чак и ако оне подразумевају неку болећиву љубав према другом. Само да се не види лик другог пред собом. Да не подригује пред нама својим проговором. А сви из исте зделе кушамо плотуне и гелере. Нема никог да му није тешко. Али то не занима оног ко у себи види урнебес као да је он овлашћени носилац постојања свих. Потврђивање таквог врхуни једино у демантовању другог. Кретања подразумевају модификацију, не и уклон њиховог циљања. Незадржавање пред другим не подразумева гурање, галоп преко мртвих, већ  заобилазак. Зашто твоје зло другог да пробија колцем? Себи откини главу ако си већ неразуман.

Advertisements