Што више старим, све више уочавам неуспех одбљесака речи да продру до суштина. Мислим да почињем да разумем, коначно, шта то значи благодатно неекспонирање. Удаљујући се од сопства, зарад другог и Трећег, сам себи постајеш небитан, ништаван. Овештала крпа која данас јесте а сутра је нигде нема. Пројектујеш сопство на другог и Трећег шта они имају да кажу, њих почињеш да живиш као алтер-сопство. То пак не значи негацију сопства, нити ескапизам од одговорности, напротив, отвара се једно подручије тиховања у које не продире комерцијализам онтологије. Почињеш да бивствујеш ехо апофатичке тишине. Или макар имаш тај искорак. У себи видиш светлост која није твоја самим тим што си свестан да не видиш ништа, да си глуп и слеп попут најмање бактерије у атмосфери.

Довољно је да одем на неколико најпопуларнијих форума где се негује или критикује било какав религиозан концепт, и да са болом у желуцу схватим колико је све то непотребно, и како то готово да нема ничега заједничког са личним искуством Бога. Некада је то случај и са издаваштвом, књишким флоскулама. Као да се нешто губи. Наравно, не нужно. Остаје да човек сам постави свој печат, своје искуство, далеко од кидишућих ликова или виталних теолога. Бог се, чини ми се, спушта на неки јадан ниво колико год неке аргументације звучале супериорно убедљиво. Са друге стране, колико само шупљина зјапи по многим форумима и сусретима уживо, све је пустиња усред многоречитости, а тек са даљине креће дијалог, баш као што и онострани Бог са даљине улази у дијалог са нама овостранима. Нигде моје срце није тако пусто и без односа него баш међу социјалним мрежама и „живим“ сусретима са онима који не маре да ме виде какав јесам као што сам улажем снагу атомски бомбе да дочарам себи другог.

Није реч, дакле, о неком театралном повлачењу које треба да остави тебе или друге без даха, нити о трагикомичном форсирању сопствене неухватљивости спрам оних који искају твоје друштво. Реч је о томе да нема речи. Бог је дошао. Када се води љубав не користе се речи. Са друге стране, генијална виспреност у неким дебатама уопште није гарант пневмопулсирања. Сензибилност духовног човека то лако препознаје, премда није равнодушан тамо где дебате заостају. Можда само лакше интуитивном бритвом ума увиђа намеру и кретања речи до којег циља иду, па одустаје са каматом. Препознаје да „то није то“. Да нема одломљеног парчета Царства које је сваким подвојеним собом исконски доживео. Можда је такво одустајање од речи и показатељ зрелости.  Није сваки човек презрен само зато што му се ниси обратио. Обратио си му се на други начин. Ко ће ограничити или измерити до којих светова молитве сежу? Молитву видим као ћутање детета док се игра а не као бомбастично типикарење.

Није реч ни о трофији, јер онда Бог не би био присутан, нити бих марио за догађај сусрета; ни о засићењу речи јер их онда не би користио ни мислено. Једноставно, удаљаваш се у тишину да чујеш другог и Трећег шта имају да кажу, не саботираш се самоконцентрацијом…Није, дакле, поента демантовање речи али речи не могу да иду тамо где почиње НОВО и где нема осета ВЕЋ ВИЂЕНОГ. Фасцинираност се не може изразити, може се само наслутити, као што је није исто доживети оргазам и само причати о њему. Гле, и ВЕЋ ВИЂЕН Бог сваки пут показује Себе у НОВОМ ДОГАЂАЈУ.

Али, можда и не треба претендовати на неки максимализам, конструктивност, устаљене академске моделе… Данас многи мисле да је реч о реформи језика она спона која недостаје свету. Ипак, језик се изнова трансформише кроз векове, речи могу бити клопка, замор, чак атак на смисао и поред инсистирања на очувању и проналаску смисла. Мислим да је Бог без речи најефектнији показатељ његовог присуства и да ће као такав бити изазов докле год је света и века, а самим тим и најстрадалнији пут.  Са друге стране, хришћанство је крцато парадоксима из којег се еонима може учити. Све више увиђам да порука Јеванђења не трпи системе. Лично искуство и самозаборав ми се нуде као конкретна алтернатива. У нутринама сопства, без негације еклисиологије, тражити Бога Тројичног и духоеманирајућег, Који не трпи калупе и форме, фразе и туђа искуства. А повлачење у тишину не видим као бекство од метежности празних прича, нити као омаловажавање света-који-не-мисли-као-ја, већ као могућност да боље сагледам и ослушнем другог и Трећег. Надасве да из окушане Тишине Другог чујем својим проговором Његове речи. Ако је на томе акценат, не може бити речи о неким апстрактним, нити себичним мотивима.

Треба се само сажети у Њему далеко од превише људских расплињавања и Њиме процењивати све што трпи кретање и догађање у свету.

 

Advertisements