Од свих осећања, најтеже је изразити облик захвалности. Може се направити експеримент: класичан синдром је да у људима постоји много више добре воље да о злу говоре, неголи када треба да конкретизују неко своје лепо осећање. Ипак, код оних умерених, појам „хвала“ остаје некако недоречен, истовремено огољен и сакривен, некад фраза, а некад чиста апофатика. Зависи шта је подмет и усмерење једног „хвала“. Да ли је његово кретање праволинијско или не, да ли подразумева апсорбовање другог или не. Да би неко ушао у то „хвала“, океан многоживотности, мора бити претходно захвалан човек или, чак и као незахвалан, пробуђен неким упливом другог да постане захвалан.

„Хвала“ не би требало да се задржи на нивоу инфериорне куртоазије и лепих манира. У православном искуству још увек се одржало да је света Литургија по дефиницији „благодарење“. „Хвала“ треба да задобије егзистенцијалну контуру како за човека, тако и за све његове персоналне интеракције. Отпојати хвалу на Литургији значи прихватити Бога и човека другачијих од себе, као што Бог и човек захвално прихватају твоје постојање. Тако се култ и култура срећу али се не поистовећују јер домен културе никад неће моћи да освешта човека сноповима нестворене реалности.

Захвалност не подразумева наивност цвркутаког битисања имуно на болест палог постојања. Нити флертовање са незахвалним еоном. Понајмање са антиподом нехвале који хоће да прво исцери главу кроз наше месо и лик. Бити захвалан у време агоније, у догађајима горчине оних који скиче попут пацова, је изазов за постојање. Изабрати захвалност као модус новог идентитета када сви бирају супротно није ништа друго до крст. Гле, чак је и крст лакше носити, него бити захвалан. Напијати се извором радовања и хвале када свуда ничу црне хронике, није ли скандал за логику и свет?! Свакако, реализам захвалности варира од фреквенције љубави, и треба бити заиста без идола да би човек ушао у неизменљиви и вишедимензионални свет благодарења. Не треба превидети да разноразни фактори, осим наше слободне воље, утичу на разноврсне перипетије којима се изражавамо и бирамо неко тренутно или дуготрајно постојање (нпр. ако уочимо нечију меланхоличност, сиромаштво, обогаљеност, не треба да превидимо шта је до ње довело, итд.).

Лично, неспособан сам за радост, тиме и за захваљивање, али имам могућност да сведочим да моје захваљивање отпочиње упливом Тројичног Бога Литургијског. А тада не могу а да не будем хвалорадостан. Нисам способан тада да, нашавши се са унутрашње стране тока пожелим кретање супротно од тока, јер бих онда требао да уложим много већи напор да будем преокупиран незахвалним идентитетом. Уосталом, то би била и хула на Домаћина Трпезе. Али није реч о томе, већ о искуству Онога Ко даје благодарење. А када Он отвори двери срца и пљуне Свој огањ у моје биће, утискивањем богосопства, и стаклене кости доведе до утврђеног усијања, захваљивање се јавља не као неко уличарско руковање са познаницима који су нам у нечему изашли у сусрет, већ као нови кисеоник који можемо сада удисати и под водом овог палог света.

Advertisements