У овој анимираној филмској причи се можемо позабавити одређеним богословским асоцијативним интерпретацијама. Бар у оку посматрача. Имамо двоје протагониста, оца и ћерку. Отац загонетно оставља ћерку саму а она до своје смрти не престаје да мисли на њега. Не губи наду да ће га видети. Што је најпровокативније, не губи љубеће сећање на њега. Таква визуелна динамика само отвара простор срца за гледаоца да се запита колико је његова љубав мала. Ако је искрен. Јер човек у недостатку љубави лако губи сећање на оне које је волео, брише их. Наравно, то је сасвим у супротности са догматским тумачењем о сећању Божијем чија љубав не жели да заборави никог већ сваког памти према наклоности своје неизменљиве љубави да би га васкрсао у последњи дан за вечни живот.

Отац, дакле, у овом случају иконизује Исуса Христа, Сина Божијег, Друго Лице Свете Тројице, Богочовека, Који је дошао са неба у телу, испунио мисију и вазнео се на небеса. Приликом свог одласка поздравља се са човеком, чија сензибилност личности указује на ћерку, до Његовог Другог и славног Доласка. Слична асоцијација се проналази и у човечијем боготрагању. Чак и када је пронашао свог Бога, Бог као да одлази, оставља га самог да узраста у свету, а човек, чак и ако болује, не престаје да мисли на љубећу радост коју је са оцем доживео. Стално долази на исто место, Литургију, одакле је последњи пут видео Бога, баш као девојчица у филму, очекујући сваки пут загрљај који је први пут доживео. Дакле, извесна богоостављеност ипак постоји. Девојчици пак само остају сећања, а хришћанину пак благодат, што јесу две сасвим другачије позиције битисања.

Смрт старице, која је неизбежна смрт сваког човека, иконизује да жалац смрти наликује сну, не и да јесте сан, јер она одмах прелази у живот где среће свог оца, као што ће и човек, коначно, срести лицем ка лицу свог Бога, нагло трансформишући своју пропадљивост у неизменљиву младост при самом додиру са Првоваскрслим, а што видимо током њене угледалости оца који стоји са истим загрљајем.

Суштинска порука покретне приче је у акцентовању на сећање. Сећање на примљена добра. Сећање да живот без другог није живот. Сећање не ради сећања, него ради чежње да се други види у целини, једном вечно зграбљен, тако да други више не измиче, не умире, да је увек ту. Сећање које подупире биће да се не отргне у самозаборав, у богозаборав, у смрт која нема лице вољеног. Коначно, сећање које ће једном укинути фрагменте сећања и преточити се у вечну садашњост где сећања више, поред једења љубави, неће бити потребна ни присутна.

Advertisements