Могу се повлачити у себе колико желим, али језик хоће ван, хоће да говори. Речи нису себи циљ, траже другог. Језик хоће сусрет. Ћутање се јавља као самоодрицање, као самопотирање. Као одвратна монада која гуши свог двојника. Живот тражи експанзију. Немировање. Нестворену еуфорију. Усађеност усред смислова. Обрађивање баште појмова. Потом жива предаја букета другоме. Сасвим бесплатно. Без претензија и игре ауторских права. Јер у речима предајеш себе, своје искуство, и ако то компромитујеш, баханалијама сујете, онда ти ниси ти, него су твоје речи твој идентитет, и зато оне постају препрека између тебе и другог, уместо кохезивна спона. Дакле, ако предајеш себе преко речи, онда нема тензије, наплате, шта ће други са твојим речима да раде јер ако иза речи стојиш ти какав јеси, онда си управо то што јеси у онима који те додирују искуством твог предавања. А то не значи поништење тебе, чак и када би неко покушао злурадо да те интерпретира спектром своје клевете. Језик, дакле, хоће другог, да се у њему оваплоти. Био други Бог или човек, суштина се не умањује.

Писана или усмена реч никада не подразумева дијалог са собом. Увек је други у првом кадру. Колико год био непознат. Реч покушава да те приближи непознатом другом коме си и ти непознат, али у сажимању искустава које размењујете, надомак, или вековима далеко, покушавате да нађете заједнички језик нутринама којима се тражите. Тек онда пут којим се ређе иде. Пут који има циљ насупрот херметичким застојима непомичног битисања од слепобезличне тривијалности која не види даље од досадног укуса себедогађања. И баш зато што тај пут није простран, баш зато се и показује као једини исправан. Јер просечан ум никада не би залазио иза корова, а само непросечан на непроходним местима налази логосе који превазилазе време и простор.

Али, језик  се рађа у агонији сопства. Нови језик. У распећу страшила на њиви овог света. Где догађаји света нису у првом кадру већ догађаји Другог. Тек онда настаје ерупција Духа која се слива кроз човека на све оно што он зна, види, додирује и што га окружује. Искуство и наум језика је, дакле, у персоналном богооподмећивању и у увек изнова суровом покушају да реч пронађе нову форму и смисао. Али не само да изрази оно што је било, макар то и била догма, већ и да, унижењем Божијим, пронађе језик есхатона, истог оног којег је апостолу забрањено говорити. Макар од човека остала само тишина. Јер ће и она бити довољан показатељ Живог Божијег присуства.

Advertisements