Још увек ми одзвањају деца у грудима мога даха. И ујутру стари кадар, то како ме поједини осмеси румених образа од срца закрштавају као да од људских младунчади тражим благослов. Стојим на ивици, први пут насмејан. Има ту нечега, у залеђеним кадровима који не допуштају пролазак, као да се младица против старине буни. И понире разговор, савија се, обузима грлом, нове моменте, исконске наговештаје, о стварном добру без лицемерја и лажног пророштва…
Доста је било! Доста неслободе! Заповедам даховима својим повратке. Презирем руке које кормило не траже. И све само да не заропћем или какву душу не смутим.
Спомињем у себи све нараштаје и настањујем се у зоре, другачије осветљене, на сваком углу преосталог себе. Копним када не размишљам и једва чекам разговоре у сну. Игра је то мека, понека, па се надам новом тлу. Авај! Шта год, само да није ништавило у руже прерушено!
Хм, да!
Нови мирис непознатог пролећа – сунца што у гранама као пупољак од стида провлачи се и ћути у осмеху своме. Добро ми је бити страшило само да никога не омрзнем за ове ветрове смрти и птице грабљивице, сви заједно наругани до крви за своје залогаје.
Хтео бих ову драму, људи, да је испијем до сржи, само да могу један од вас бити – човек, без ласкавости и стрепње, увек у свом кораку. Опет… Ко зна?! И од мене се знање крије, знање да сам лепши, очуванији, крепкији од једног стабла!?
Молим се за вашу слободу… Да је не откријем. Да је не повредим. Да се у наклоности не пореметим ја – жетон са два лика, за сваког човека – вечног споменика – отшкринут за глас умиљатог. Само, само, само, … и још једном: само да свакоме себе, и целину и део, до крајности без зависти дарујем.

Да бих видео, умем ли још увек бити човек…

Advertisements