Позната је једна прича за децу која говори о томе како је један паук поштедео лептира који је упао у његову мрежу. Такав приказ нам може боље илустровати шта би човек требао да буде прво на нивоу антропологије а тек онда на нивоу вероисповести (јер узалуд вера ако дела нису у синхронизацији са исповеданим).

Сваки човек, дакле, наликује том гладном пауку који битише на свакодневном сунцу трудећи се или не трудећи се око поредака својих мрежа и у којима може и не мора бити егоцентрично фокусиран. Глад паука можемо упоредити са агонијом пале природе. Човек мора да једе да би преживео али неретко та глад подразумева управо негацију другог. Изазов постојања је у преокретању перспективе. Паук бира да пусти лептира иако је гладан. То није фикција. Хришћанин има позив и одговорност да се уздигне изнад инстиката своје природе која у овом случају јесте управо дозвољавање да слобода другог буде испоштована као другачијост од сопства. Без обзира што би пала логика да обезвреди другог колико год други, али и први, био објективно или субјективно на кривом путу. Пустити другог да буде то што јесте насупрот глади за негацијом другог. Управо је то аспекат који показује да човек од тог трена, и не без муке, покушава да оствари постојање на другачијим основама, на основама које нису од овога света, јер се догађа револуција у нутринама бића која је управо подизање против логике палог ума. Онога што је најтеже одрећи се. Дакле, није реч о отпадији ума или његовом одбацивању, јер је тако нешто немогуће, већ о реформацији личности и његових везивних односа. Односи у овом случају илуструју паукову мрежу. Свако ко упадне на наш посед да не буде нужно поједен, а човек заиста подсећа на мрежу јер нема човека, ствари или догађаја које се не заплету, свесно или несвесно, вољно или невољно, о његове нити. Проблем се само поставља из угла како даље реаговати када мрежу усталасају други који нису ја и да то не значи нужно опасност по постојање.

Зато овакав искорак из природе показује да човек заиста може да поступи насупрот инстиктима пале природе управо због слободе којој је полазна али и завршна асимилација у прожимању небонестворене светости. Без небонестворене реалности, као личне прикопчаности, немогуће је не остати ништа више до ли гладан паук који са сваком новом жртвом, у чијем мучењу садистички ужива, ипак остане изнова гладан и изнова празан. Потребно је, дакле, ухватити се за Глад Која није од овога света, која побуђује преображај постојећих инстиката да се уподобе, усличне, апетиту без којег се не може а који опет ствара вредности сваким новим упражњавањем. Јер, немогуће је човеку бити без глади, али је могуће садржају својих апетита поставити другачија усмерења и кретања у којима други и другачији не мора нужно бити плен и претња.

Advertisements