Све више размишљам о животу као о свом излизаном ђону. Ходаш и ходаш, хабаш се као најгора дртина, и на крају овешташ, а да не знаш ни где си пошао, ни одакле идеш. И можда у томе не би било ничег гротескног да не постоји понеки осврт на отиске твојих трагова. Загледаш ли се у њих, набасаваш на читаве драматичности које си са неким поделио из 101 угла. Узмеш ли ципелу у своје руке видећеш да ту нема ничег вредног по себи, ципела ко ципела, али ипак, твоја, јер нико није ходао твојим корацима, нити узео њен облик на своју ногу. Наравно, овде није акценат на ципели, већ на твом животу којем ти дајеш потресни печат сопственим удисањем универзалног битисања. У свим световима и свим временима, нико није ушао у твоју ципелу до ли тебе самог. Ти знаш како се она креће, где шкрипи, где пуца, како пасује. Али она трули, пропада, баш као и онај који је носи на себи. Можеш је закрпити, можеш је заменити, али не можеш код обућара своје биће носити. Можеш је само пљунути па изгланцати да боље сија на месечини. Али обличије ове месечине пролази. И где ће онда твоја сенка бити? Свако хтео – не хтео мора да има специјалну потребу за неким – нечим.

Advertisements