Има дана када људска глупост показује надреалне зубе кидајући се у мом месу. Људи се отимају за сваки део мене. Да ме угуше, поједу, дискриминишу, дезинтегришу, деградирају у потпуности само зато што другачије мислим. На крају, све то, само да би ме претворили у њих саме да би и то могли да поједу. А када поједу да избаце. А када избаце да култивисано закопају далеко од сећања. Канибализам је данас постао много флексибилнији противник, довољно је бити перфидан саговорник.

Мука ми је при самој помисли на оне људе које мучи њихов комплекс свезнања, толико да имају убилачки нагон да то своје „свезнање“ утисну жигосањем у сваку живу пору другог. Више ме не занимају хришћани и нехришћани. Једноставно тражим безазленог човека који ме може погледати дијалогом љубави, макар и прећутаним. Мислим да сам одувек тражио тог човека. И да сам се увек са њим мимоилазио. Наравно, било је „блицева“, било је странаца који су остављали тај мирис. И ја сам трчао за њима. Барем докле су они сами допуштали тај видокруг.

А на крају самоћа. Усред вреве људске. Колоне мртвих што сахрањују мртве. Утопљени у калупе разнораних правила и бонтона што шибају шамаре онима који хоће да побегну из круга. Па ипак, ни та самоћа није била финална и фатална, јер сам и тада мислио на друге. Буковски је био у праву, људе боље видим у самоћи неголи када сам међу њима. Али сам често распет између „одступите“ и „приђите“.

Advertisements